Добрица Ерић (избор песама)
СВИЋУ ОПЕТ РУМЕНА СВАНУЋА
Свићу опет румена сванућа
школа ми је најмилија кућа!
Прође лето, дође јесен ран
а школа ми је на почетку дана.
Била бела, плава или жута
школа ми је на почетку пута.
Дува ветар, шуморе тополе
шта би човек да му није школе?
Мрак би био и ноћу и дању
живео би ко мајмун у грању.
Кукуриче петао са плота
школа ти је свитање живота!
ЗАВИЧАЈУ
Цвете, лепши
од руже и булке
Цветале ти
трпезе и љуљке!
Песма ти се
до неба орила
Свака чесма
љубав жуборила!
Игле везле
а вретена прела
Комбајн жео
воденица млела!
Хлебови ти нарасли
ко брда
Река млека
поплавила крда!
Песници ти
цветне венце вили
А војници
воће калемили!
МОЈА МАЈКА
Ту је и моја мајка
Радмила, бивша вила,
Мотри ме из прикрајка
и склапа уморна крила.
Тиха, тужна и стара,
ређа рубље по плоту
И с цвећем разговара
о кући, о животу…
МОЈА КЋИ
Маслачак би
пред њом клек’о!
Кад се она
пољем шета.
Ја све стрепим
да је неко
Не убере
место цвета!
МОЈ БРАТ
Изучио многе школе
и зашао за тополе.
Прешао је преко реке
у одсјаје у одјеке.
Распустио своје ђаке
и зашао за облаке.
Досањао беле снове
и зашао за брегове.
Како ли му свиће зора
у кућици без прозора?
ЦИЦА ИЗ ГРИВЦА
Цица из Гривца
срете на балу
младога принца.
И заљуби се
Цица у принца.
И заљуби се
принц у Цицу.
И онда њена
мајка – царица
донесе прекрасну
венчаницу…
И рече Цици
с росом у оку:
– Устани, кћери,
да пустиш стоку!
ГРУЖАНИ МНОГО ВОЛЕ
Гружани много воле
да граде лепе школе.
Скоро свако сеоце
на брегу и у долу
Има сребрно звонце
и позлаћену школу.
Прозори школски сјаје
и красе Гружу целу.
Највећа и најлепша је
школа у моме селу!
ПЛАВИ САЊАР
Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.
Песник се никад сасвим не буди.
Он увек нешто преде и плете.
Песник је споља ко сви људи,
а изнутра право правцато дете.
И то дете које се чуди
много чему што раде људи.
Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове.
Њему је кап росе-језерце
по коме најлепше лађице плове.
Рој свитаца и букет цвећа-
то је права земаљска срећа!
Песник је срећан и када пати
и опет-тужан у башти среће.
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.
Када славуј сине јутру у глави
прво се брату песнику јави.
Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара,
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.
Песник се напија сунчевог вина
уз свирку ливадских виоина.
Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…
Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.
Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постаје ружан.
А када нађе-светлост обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.
После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.
Јер песник воли, то нисам реко:
једну принцезу, кћер дивне баште,
која борави негде далеко-
у пределима његове маште…
У ЖИВОТУ ШТО МИ ПОЧЕ БАЈКОМ
У животу што ми поче бајком
прво сам се руковао с мајком.
Затим сам се пред нашим вајатом
руковао са рођеним братом.
Потом сам се руковао с оцем
и с руменим сунцем над сеоцем.
После сам се, у оделу фином
и у сјају свог руменог лица,
Руковао са стрицем и стрином
и с братом и сестрама од стрица.
Онда сам се код Рацове баре
руковао, уз жабље фанфаре,
С једним Томом, с којим сам прелист’о
најмилију књижицу – детињство.
Тек кад сам се, пред свим лептирима
и пред првом чобанском торбицом
Накрцаном разним немирима –
руковао с једном Зорицом
(Чије око још кроза ме зрачи
к’о сунашце кроз зелено грање),
Схватио сам шта тај стисак значи
и почео право руковање…
Које, ево, све до данас траје
уз узвике и уз уздисаје!
Свићу опет румена сванућа
школа ми је најмилија кућа!
Прође лето, дође јесен ран
а школа ми је на почетку дана.
Била бела, плава или жута
школа ми је на почетку пута.
Дува ветар, шуморе тополе
шта би човек да му није школе?
Мрак би био и ноћу и дању
живео би ко мајмун у грању.
Кукуриче петао са плота
школа ти је свитање живота!
ЗАВИЧАЈУ
Цвете, лепши
од руже и булке
Цветале ти
трпезе и љуљке!
Песма ти се
до неба орила
Свака чесма
љубав жуборила!
Игле везле
а вретена прела
Комбајн жео
воденица млела!
Хлебови ти нарасли
ко брда
Река млека
поплавила крда!
Песници ти
цветне венце вили
А војници
воће калемили!
МОЈА МАЈКА
Ту је и моја мајка
Радмила, бивша вила,
Мотри ме из прикрајка
и склапа уморна крила.
Тиха, тужна и стара,
ређа рубље по плоту
И с цвећем разговара
о кући, о животу…
МОЈА КЋИ
Маслачак би
пред њом клек’о!
Кад се она
пољем шета.
Ја све стрепим
да је неко
Не убере
место цвета!
МОЈ БРАТ
Изучио многе школе
и зашао за тополе.
Прешао је преко реке
у одсјаје у одјеке.
Распустио своје ђаке
и зашао за облаке.
Досањао беле снове
и зашао за брегове.
Како ли му свиће зора
у кућици без прозора?
ЦИЦА ИЗ ГРИВЦА
Цица из Гривца
срете на балу
младога принца.
И заљуби се
Цица у принца.
И заљуби се
принц у Цицу.
И онда њена
мајка – царица
донесе прекрасну
венчаницу…
И рече Цици
с росом у оку:
– Устани, кћери,
да пустиш стоку!
ГРУЖАНИ МНОГО ВОЛЕ
Гружани много воле
да граде лепе школе.
Скоро свако сеоце
на брегу и у долу
Има сребрно звонце
и позлаћену школу.
Прозори школски сјаје
и красе Гружу целу.
Највећа и најлепша је
школа у моме селу!
ПЛАВИ САЊАР
Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.
Песник се никад сасвим не буди.
Он увек нешто преде и плете.
Песник је споља ко сви људи,
а изнутра право правцато дете.
И то дете које се чуди
много чему што раде људи.
Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове.
Њему је кап росе-језерце
по коме најлепше лађице плове.
Рој свитаца и букет цвећа-
то је права земаљска срећа!
Песник је срећан и када пати
и опет-тужан у башти среће.
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.
Када славуј сине јутру у глави
прво се брату песнику јави.
Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара,
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.
Песник се напија сунчевог вина
уз свирку ливадских виоина.
Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…
Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.
Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постаје ружан.
А када нађе-светлост обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.
После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.
Јер песник воли, то нисам реко:
једну принцезу, кћер дивне баште,
која борави негде далеко-
у пределима његове маште…
У ЖИВОТУ ШТО МИ ПОЧЕ БАЈКОМ
У животу што ми поче бајком
прво сам се руковао с мајком.
Затим сам се пред нашим вајатом
руковао са рођеним братом.
Потом сам се руковао с оцем
и с руменим сунцем над сеоцем.
После сам се, у оделу фином
и у сјају свог руменог лица,
Руковао са стрицем и стрином
и с братом и сестрама од стрица.
Онда сам се код Рацове баре
руковао, уз жабље фанфаре,
С једним Томом, с којим сам прелист’о
најмилију књижицу – детињство.
Тек кад сам се, пред свим лептирима
и пред првом чобанском торбицом
Накрцаном разним немирима –
руковао с једном Зорицом
(Чије око још кроза ме зрачи
к’о сунашце кроз зелено грање),
Схватио сам шта тај стисак значи
и почео право руковање…
Које, ево, све до данас траје
уз узвике и уз уздисаје!
ПОЉСКИ ПОТОЧИЋ
То је кончић воде
што жубори немо,
Мали му је извор
а ушће големо.
Попиће га попци
и жеднице траве,
Разнеће му мрави
каменчиће плаве.
Тај млаз који хода
из чисте побуде
Могао би, можда,
пример да нам буде.
Кртице га рију,
змија му пут сече,
Сви редом га пију
ал’ он ипак – тече.
ВИЛИНА ДОЛИНА
Усред гаја: ливадица,
по њој сија бисер зрео,
Над њом лебди измаглица
прозрачна к’о вилин вео.
Под јасиком трепетљиком
тек рођена Гружа каска
Жуборећи водом питком
од изласка до заласка.
Ту долази једна бака
с кравом мирном к’о овчица,
Пије воде са брзака
и постане – девојчица.
По цео дан бере цвеће
у шарену котарицу,
А увече кући креће
претворена у старицу.
БЕЛА РАДА
Мало сунце
с венчићем на глави
Прогрејало
у зеленој трави
Због њега се
небо лепше плави.
БОСИОК
Мирише му лишће
на росне путиће
Мирише му цвет
на лептиров лет
Мирише му душа
на празничка јутра
Сунчана и чиста
у цркви детињства.
ВИСИБАБА
Бело звонце
пева у трави
Око њега
играју мрави
Радост се шири
по дубрави.
МАСЛАЧАК
Жуте очи
крупне и веселе
Гледале ме
па су зажмуреле
Остадоше
трепавице беле
Које плави
поветарац крадом
Развејава
зеленом ливадом.
ЗЕВАК
Нити прича
нити пева
нити плаче
Само зева.
Да л’ је жедан
гладан, болан
Што не пусти
сузу сјајну
Да л’ би хтео
(а не може)
да нам каже
неку тајну?
СМИЉЕ
Брижне мајке
често свуда мећу
Жуто цвеће
што доноси срећу:
Брош од смиља
на крагни капута
Стручак смиља
уплетен у кике
Ланчић смиља
од куће до пута
Венчић смиља
око драге слике.
Сваке ноћи
у дугом ћутању
Тебе твоја
мајка благосиља
И кити ти
сутрашњу путању
Дукатима
смиља и босиља.
СПОМЕНАК
Кад год видим
цвет споменка,
моје срце тише куца.
На лице ми
падне сенка
или благи
зрачак сунца.
По споменку
шапнем твоје име:
Спомени ме,
не заборави ме!
МАК У ЖИТУ
У коси жита
рујни мак цвет’о.
Сунце му љуби прашник пун жара.
Свуд око њега трепери лето
К’о жарки лептир
са безброј шара.
Човек и дечак
Што за њим каса
застадоше у златном руну:
дечак баци стрелицу класа,
а човек погледа
румену круну.
Небо блиста
к’о плаво око
у коме сребрне птице трепере
— Тата — кликну дечачић звонко.
— Гле, што је леп цвет!
Да га уберем?
— Не… рече човек
и изви врат,
као да прати ластин лет:
— Кад је мој отац пош’о у рат,
беше му на блузи
баш такав цвет.
Дечак виде
две крупне сузе
и не хте више ништа да пита.
Само га нежно за руку узе
и пође с њим кроз
језерце жита.
У златној коси
рујни мак цвета.
У круници му руча пчела.
Бруји шарена кошница лета
С богатим саћем
поља и села.
ЗИМСКЕ ТРЕШЊЕ
Пред кућом дрхти трешња белица
у кући спава мала Јелица.
Тутњи пећ, жута к’о зрела диња
у некој башти крај бистрог јаза.
У прозорчића с ружама иња
кљуцају гладни детлићи мраза.
У сну, на длан мале Јелице
падају зреле трешње белице…
ТОЛЕ
Јуче се враћах
кући из дола
стазом кроз неко
цветно воћњаче
и видех малог
пастира Тола
под шљивом: држи
јагње и плаче.
Ја викнух: – Толе,
што плачеш, је ли ?
Он пусти јагње,
забруја бренце:
– Био сам малко
заспао, вели,
па усних: вук ми
украо јагњенце …
ЋИЛИМ – ПОЉЕ КАЛИПОЉЕ
Сад пазите: видећете
најлепше поље на свету!
Или, боље: ћилим – поље.
Ту ја живим, ту се дивим
маслачку и сунцокрету.
То је моје Калипоље!
Риче крава, зриче трава.
Ред ливада, ред пшенице.
У средини шушка крушка.
Доле: војска буба, мрава.
Горе – ласта и сенице.
То је моје Калипоље!
То је кончић воде
што жубори немо,
Мали му је извор
а ушће големо.
Попиће га попци
и жеднице траве,
Разнеће му мрави
каменчиће плаве.
Тај млаз који хода
из чисте побуде
Могао би, можда,
пример да нам буде.
Кртице га рију,
змија му пут сече,
Сви редом га пију
ал’ он ипак – тече.
ВИЛИНА ДОЛИНА
Усред гаја: ливадица,
по њој сија бисер зрео,
Над њом лебди измаглица
прозрачна к’о вилин вео.
Под јасиком трепетљиком
тек рођена Гружа каска
Жуборећи водом питком
од изласка до заласка.
Ту долази једна бака
с кравом мирном к’о овчица,
Пије воде са брзака
и постане – девојчица.
По цео дан бере цвеће
у шарену котарицу,
А увече кући креће
претворена у старицу.
БЕЛА РАДА
Мало сунце
с венчићем на глави
Прогрејало
у зеленој трави
Због њега се
небо лепше плави.
БОСИОК
Мирише му лишће
на росне путиће
Мирише му цвет
на лептиров лет
Мирише му душа
на празничка јутра
Сунчана и чиста
у цркви детињства.
ВИСИБАБА
Бело звонце
пева у трави
Око њега
играју мрави
Радост се шири
по дубрави.
МАСЛАЧАК
Жуте очи
крупне и веселе
Гледале ме
па су зажмуреле
Остадоше
трепавице беле
Које плави
поветарац крадом
Развејава
зеленом ливадом.
ЗЕВАК
Нити прича
нити пева
нити плаче
Само зева.
Да л’ је жедан
гладан, болан
Што не пусти
сузу сјајну
Да л’ би хтео
(а не може)
да нам каже
неку тајну?
СМИЉЕ
Брижне мајке
често свуда мећу
Жуто цвеће
што доноси срећу:
Брош од смиља
на крагни капута
Стручак смиља
уплетен у кике
Ланчић смиља
од куће до пута
Венчић смиља
око драге слике.
Сваке ноћи
у дугом ћутању
Тебе твоја
мајка благосиља
И кити ти
сутрашњу путању
Дукатима
смиља и босиља.
СПОМЕНАК
Кад год видим
цвет споменка,
моје срце тише куца.
На лице ми
падне сенка
или благи
зрачак сунца.
По споменку
шапнем твоје име:
Спомени ме,
не заборави ме!
МАК У ЖИТУ
У коси жита
рујни мак цвет’о.
Сунце му љуби прашник пун жара.
Свуд око њега трепери лето
К’о жарки лептир
са безброј шара.
Човек и дечак
Што за њим каса
застадоше у златном руну:
дечак баци стрелицу класа,
а човек погледа
румену круну.
Небо блиста
к’о плаво око
у коме сребрне птице трепере
— Тата — кликну дечачић звонко.
— Гле, што је леп цвет!
Да га уберем?
— Не… рече човек
и изви врат,
као да прати ластин лет:
— Кад је мој отац пош’о у рат,
беше му на блузи
баш такав цвет.
Дечак виде
две крупне сузе
и не хте више ништа да пита.
Само га нежно за руку узе
и пође с њим кроз
језерце жита.
У златној коси
рујни мак цвета.
У круници му руча пчела.
Бруји шарена кошница лета
С богатим саћем
поља и села.
ЗИМСКЕ ТРЕШЊЕ
Пред кућом дрхти трешња белица
у кући спава мала Јелица.
Тутњи пећ, жута к’о зрела диња
у некој башти крај бистрог јаза.
У прозорчића с ружама иња
кљуцају гладни детлићи мраза.
У сну, на длан мале Јелице
падају зреле трешње белице…
ТОЛЕ
Јуче се враћах
кући из дола
стазом кроз неко
цветно воћњаче
и видех малог
пастира Тола
под шљивом: држи
јагње и плаче.
Ја викнух: – Толе,
што плачеш, је ли ?
Он пусти јагње,
забруја бренце:
– Био сам малко
заспао, вели,
па усних: вук ми
украо јагњенце …
ЋИЛИМ – ПОЉЕ КАЛИПОЉЕ
Сад пазите: видећете
најлепше поље на свету!
Или, боље: ћилим – поље.
Ту ја живим, ту се дивим
маслачку и сунцокрету.
То је моје Калипоље!
Риче крава, зриче трава.
Ред ливада, ред пшенице.
У средини шушка крушка.
Доле: војска буба, мрава.
Горе – ласта и сенице.
То је моје Калипоље!