Јован Јовановић Змај
Кажи ми, кажи
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем
Кажи ми, какво
Име да ти дам,
Хоћу ли рећи:
,,Дико", или ,,снаго"
Или ћу ,,лане"
Или ,,моје благо"
Хоћу ли ,,душо"
Или ,,моје драго"
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа
Ал' ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Материна маза
Има дете у селу,
име му је Лаза,
Ал га зову друкчије
Материна маза.
Када сва деца устану,
Он и онда спава,
Кад му кажу: ,,Устани!“
Њега боли глава.
Кад устане, не уме
Да се сам обуче,
Не сме да се умије,
Иште воде вруће.
Кад га жуљи ципела,
Он ципелу туче,
Тад га рука заболи,
Па онда јауче.
Кад му даду јабуку,
Он би хтео шљива,
Кад му пруже погачу,
Онда би кољива.
Кад се мало огребе,
Плаче и запева
,,Јао, јао, помагај!
Изаће ми црева!"
Кад је суво, замеси
блата па се каља,
Кад га мати покара,
Легне па се ваља.
Кад му успу таране,
Он би јео риба,
Кад се риба наједе,
Тад га ,,боли тиба".
Па га зато не зову
По имену Лаза,
Већ јадно, жалосно
Материна маза!
Пачија школа
Јесте л' чули, кумо,
верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.
Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.
Сви пачићи дошли,
на скамијам стоје
стари патак метн'о
наочари своје.
Све их је упис'о
у каталог, мале,
па их је прозив'о,
верујте, без шале.
Па се онда шет'о
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.
Учио их, учио
од среде до петка,
ал' се нису одмакли
даље од почетка.
Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.
Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!
Лаж
Да је плитко дно у лажи,
То већ свако зна.
Ја бих о њој друго рек'о
Да и нема дна.
Јер коме се год у њојзи
Купат допадне,
Данас, сутра, прикосутра
У њој пропадне.
Данаске се тек излегло
Данаске се тек излегло,
па на љуске своје стало
гледају се радознало
једна другој огледало.
Па и једна ка и друга
цвркућући нешто тепа
,,Хе, ако сам и ја така,
баш сам лепа!"
Лакоумна штука
Штука реком плови, ништа јој не смета,
ал' у реци била мрежа разапета
ту је мрежу сплела рибарева рука,
у ту мрежу сада заплете се штука.
,,Пропала сам!" рече кад у мрежу паде,
па у муци вељој врпољит' се стаде
срећа је послужи па излазак нађе,
из мреже изађе.
,,Ко би се том надо, мишљаше у себи
да ту има мреже никад рекла не би'!
Запамтићу како с' одсад чуват' треба,
ал' гле тамо горе, гле залогај хлеба!"
Отисну се горе где је мамак пливо,
с отвореним уст'ма залете се живо.
Из мреже се спасла, ал' удица пуста
закачи јој уста!
Весеље у риту
У риту је сјала
Месечина блага,
Јест, она је пала
Као нова снага.
Просула се као
Неко старо вино,
Жаба рече патки
,,Хајд да се веселимо!"
Те је лепе речи
И корњача чула,
И по њој се нека
Радост разасула.
Па за часак тили
Коло се ухвати
Тако, моји драги,
Весела вам мати!
Играју кроз трску,
Играју кроз ситу
Лепо је весеље,
Лепо је у риту.
Где се коло хвата,
Знак је братске слоге,
Кад заигра срце,
Играјте и ноге!
Генерал Аца
Сад ко не би завидео
Генералу Аци!
Има шешир на три рога
С генералски знаци.
Таку сабљу немају
Ни бољи јунаци.
Чизме су му војници
(Наравно, пешаци).
Дочекали смо га
Ево топлих дана,
ево нам дивоте!
Ох, пролеће славно,
дочекали смо те!
Сунце нас огрева,
небо се осмева,
дошла нам је ласта,
и шева нам пева.
Сестро, брате, од те,
ево среће нове!
Хајдмо у пољану,
природа нас зове!
Мали филозоф
Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, ето ти га,
прекину се уже.
Том колачу, верујте,
није се ни надо
да је било мало више,
и већма би страд'о.
Ал он зато не плаче,
филозоф је прави
седећ мирно на земљи
чешка се по глави.
Вредна Даринка
Зове ме да се играмо
Другарица мала,
Бог и душа, ја бих јој се
Радо одазвала.
Али не смем, не могу,
Пос'о није шала.
Ја сам лутки хаљину
Нову обећала.
Прекомерност
Једна кап би млека
муви доста била
у њојзи се никад
не би удавила.
Ал лакоме муве
најрадије суну
у море од млека,
у музлицу пуну.
Ти, што немаш мере
у свом младом веку,
гледни муву што се
удави у млеку.
Да и млеко шкоди,
ко би рећи мог'о!
Ал отров је, веруј,
све што год је много.
Чујмо шта нам вели петао
Знате, децо, зашто сам
Тако лак и прав,
Знате л' зашт' сам увек
Вес'о, чио, здрав?
Зашт' и у старости
Ја изгледам млад?
Ја не једем више
Нег' што иште глад.
Ја не једем јело
Ни хладно, ни врело
Прса пупчим, широм,
А не стежем тело.
Ја не волим собна
Ни кавезна мрака,
Већ свежа ваздуха
И чистога зрака.
Рано лежем, нећу
Ноћу да зазјавам
И никад ме сунце није
Затекло да спавам.
Страшило
Мили Боже, шта то бити може,
или грми ил' се земља тресе,
па се руше зечији конаци,
па ти беже зечији јунаци,
старо тамо, а младо овамо.
Нити грми нит' се земља тресе,
већ ено га чуда некаквога:
освануло јутром на уранку
посред лепа поља купусова,
ко с' осврне, до срца претрне.
Беж'те зеци (то вам је у крви),
страшно чудо, и име му страшно,
страшилом га називају људи.
Две му ноге у тле укопане,
две му руке до две суве гране,
кошуља му рита узорита,
са ђубрета овамо донета,
глава руса главица купуса,
а на њојзи брука од клобука.
Ветар дува па страшило њија,
а страшљивци мисле да их вија.
Не покиснеИ ја имам кишобран,
Хвалио се Степо.
Под њим никад не покиснем
Кад је време лепо.
Нашо Јова кућицу
Нашо Јова кућицу,
Увуко се под кров,
Отуд вири, вичући
,,Сад сам ја Гаров."
,,Ко ми приђе, ујешћу га"
Тако прети мали Јова.
Ал се нико не боји
Од новог Гарова.
Пера и његов Каро
Верни Каро нема мира,
по вас дан га егзерцира
господар.
Бичем маше, грди, псује,
и тако му командује
сваки дан.
После разне муке многе
Каро мора на две ноге
стајат' прав.
Бачен рубац мора наћи
дигнут прутић: хајд' прескачи!
А сад лај!
Покрије му главу капом,
а он мора бројит' штапом
кол'ко ј' стар.
Затим мора опет стати
и на носу подржати
залогај.
Донде не сме ни да микне
док му Пера не довикне
Каро, хам!
Шта ће сада? Још не суста,
већ му меће бич у уста
држи то!
Упрегне га у колица:
сад си коњиц ластавица,
вуци, де!
Перо, Перо, хуљо мала,
не ваља ти таква шала
с псетом тим.
Што је много, то је много,
сад би већем престат мог'о,
па ме чуј
Ко год друге кињит' воли,
дочекаће сам што боли
макар кад!
Уф!
Уф, музике гадне,
уф срамоте веље!
Гледај како плачу,
како се кревеље!
Пружите им огледало,
нек виде изреда
да л' то деци доликује,
како то изгледа.
Нит их когод псује
нит им чини жао.
Зашто онда плачу?
А ко би их знао!
Нит су гладни, жедни,
нит их штогод боли,
такве књезе нико,
баш нико не воли.
Од оваквих лица
сви се живи клоне.
Оваквој се деци
не дају бомбоне.
Чупоглавац из кутије
Отворише кутијицу
Јањица и Ната,
Коју им је са вашара
Синоћ дон'о тата.
Из кутије искочио
Чупоглавац мали.
Па је стао, к'о да пита
Но! Што сте ме звали?
,,Звали смо те да нам певаш".
Хтеде рећи Јана,
Хтеде рећи, ал не може
Од тешка смејања.
А Ната би радо рекла
,,Ја те нисам зала!"
Ал од страха стисла јој се
Та усташца мала.
Нећеш, лијо, што си хтела!
Две су патке живовале
на обали неког рита,
где је никла разна трска,
красан рогоз, вита сита.
Ту је њима добро било,
имале су, барем, мира
нико није долазио
да им смета, да их дира.
Поветарац ћаркао је
својим меким дахом тихим,
жабе су им крекетале,
а комарци певали им.
Летеле су куд им воља,
увек скупа, нераздвојно,
једном речи: живеле су
скромно, али задовољно.
Не беше им дуго време,
торокат' су много знале,
па се тако једног дана
око нечег споречкале.
Једна патка другој рече
,,Беж' од мене, ти си луда!"
Ту увреду друга патка
није могла да прогута,
па размахну оба крила,
а кљун спреман да убоде.
То спазила тета-лија,
па јој викну: ,,Тако, роде!
Удри само, ти си јача,
немој чекат' псовке нове,
не дај никад лошем на се,
не дај да те лудом зове!"
Дотрчала лија ближе
да се битком њином слади,
а у себи хуља мисли
,,Биће ћара мојој глади!"
Ал' патке су мудре биле,
згледнуше се помирљиво,
па говоре душманину
,,Правила си рачун криво.
Не треба нам твог савета,
разумемо жеље твоје
ако смо се споречкале,
ми смо зато ипак своје.
Што је било, сад је прошло,
ми праштамо једна другој;
а ти тражи луђе створе
па се њиним месом угој!"
И поскочи једна патка
па у воду бућну чила,
а друга је истог трена
у висину одлетила.
Оста лија јадна, гладна,
забринута, невесела.
А наслов је ове песме
Нећеш лијо, што си хтела!
Војска па војска
То је била војска
Ко их боже, спари!
С гранама у руци
(Даклем граничари).
То је била сила,
Да се чуди свет,
Да је био јоште један,
Било би их пет.
Ко у свакој војсци
Што се зове јака,
Било је коњаника,
Било и пешака.
Сви се кочопере,
Сваки се јуначи
Ал непријатеља
Нису могли наћи.
А да су их нашли
(Тешко си га њима!),
Више би их пало
Него што их има.
Иде, војска, иде,
Свуд јој лака прођа
Најмањег су пустили
Да им буде вођа.
Вођа им је пао,
Јер је млађан суст'о
Али ништа зато,
Он је опет уст'о.
Ево браца
Ево, браца,
Погледај пајаца!
Мала хуља
Гле како се љуља.
Ти би плак'о
Кад би мор'о тако.
Не би знао -
можда би и пао.
Јоја и гуска
Поред баре стоји Јоја,
Нема мира ни покоја.
Све се кеси, све се смије,
Распињу га враголије.
А по бари гуска плови
Са кћерима и синови.
Па га гуска мрко гледи,
Јер јој гушчад он не штеди.
Већ их увек гњура, дира,
Никада им неда мира.
На њег гуска често сиче,
Ал се Јоја и не миче.
Већ песницу своју стиште,
Зове гуску на бојиште.
Наједаред: Га, га, га,
Скочи гусак, повија га,
Да јуначки мегдан деле,
А нас јунак шумангеле!
Добар друг
Који има добра друга,
не боји се очајања
подељена туга
упола је мања;
подељена срећа
два пута је већа.
Магарац и врула
Погледајте нашег малог Ђурицу,
Од трске је направио врулицу
Свирао је лепо, ситно, шаљиво,
И магарац слушао га пажљиво.
Ћурка мисли магарцу се прохтело,
Па би и он да посвира весело,
Ту му радост закратити не 'теде.
Пружи врулу- магарац је поједе.
А по томе закључити ваљда смем,
Да магарац не ужива ни у чем.
Магарац се не зна лепше провести,
Он презире што не може појести.
Ника
Ово вам је браца Ника!
Поглед му је намрштен
Као у војника.
На глави му шеширина
Ко у генерала.
О рамену виси му
Трумбетица мала.
И био би браца Ника
Свакој војсци дика,
Само, срце није му
Као у војника.
Јер какав је јунак,
Какво ми је срце то,
Да ко викне: ,,Ево миша!"
Он би побег'о.
Сока би да тргује
Где је Сока плавоока?
Ено седи крај потока.
С потоком би Сојка мала
радо трговала.
Радо би му дала
стручак зеленкаде,
да јој поток зато
малу рибу даде.
Посао је то, није шала
Две сестрице
Здраво младе
Удружице
Посо раде.
Једна пере,
Све се пуши,
Друга стере
Да се суши.
Охо- хо
Прекјуче смо из љуске
на светлост потегли
не кајемо се ни мало
што смо се излегли.
Охо- хо!
Да смо знали како су
овде мокри дани,
ми бисмо, верујте,
излегли још лани.
Охо-хо!
Ала је то дивота,
ти големи слапи!
Ниси кадар избројит
кол ко има капи.
Охо-хо!
Бистра водо студена,
рају нашег бића,
ти си ваљда створена
само рад пачића.
Охо-хо!
Прљаве руке
Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама, загади се јело,
па се тако болест унесе у тело.
Пазар
Добро јутро, стрина Соко!
Добро дошли, госпон Ђоко!
,,Како, како?"
Све полако
Сиротиња раја.
,,А имате л' јаја?"
Тога има доста.
,,А ми стекли госта".
Е па нека, нека
А је л' из далека?
,,Из Госпођинаца
Но пошто су јајца?"
Два новчића јаје,
Тако се продаје.
,,О, ала сте скупи,
Ко ће то да купи!"
Е друкчије није.
,,Дајте јефтиније!"
О, идите само,
Ал да се не ценкамо
Три новчића пар,
Па готов пазар.
,,Хајде, кад велите."
А колко желите?"
,,Десет биће доста
За нас и за госта".
Ал' да вам се мати
И сестре не стиде,
Зато ћу вам дати
Још и једно приде.
Шта ли мисли Душко
Шта ли мисли Душко
Птицу гледајући?
Хеј, кад би је смео
Напоље извући
Да је мало пипне
Да јој глади крила
Па да види би ли
Из длана му пила
П' онда да је пусти
На гране зелене
Да чудне радости
Његове и њене.
Слава му
Нацрт'о је човека,
Баш човека права,
Ништ не можеш замерит
Горе му је глава.
И ко што бих рек'о,
Човек је обучен,
На глави му шешир
Кицошки натучен.
Ено му и руке
Са обадве стране
Раширене, красне,
Као неке гране.
Има очи, уста,
Па има и косу
Ноге су му доле
Ко у сваког што су.
Овај цртач свугде црта
На зиду, на даски,
Часно му је име
Сава Надрљански.
Жаба чита новине
Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања.
Да новине чита,
то вам слика каже,
ал не мож' да нађе
што јој очи траже.
Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.
У новом капуту
Добио је капут нов
Па шета по среди,
Кад опази сиротињу
Ни да је погледи.
Ко сам, ја сам мисли он
Шта ја за ког марим!
Нек завиде који дршћу
У траљама старим!
Два сиротна детета
Стајала крај пута,
Два сиротна детета,
Без топлих капута.
Кад је холи капутлија
Дош'о до њих близу,
Они су га гледали,
Завидели нису.
Мој охолко, твом капуту
Цена здраво бледи,
Чисто срце, без зависти,
Много више вреди.
Разбијена војска
Лака, Рака и брат Нака
То су вајна три дечака,
Три војака
Врло јака
Али срца врло млака,
А јунаштва баш никака.
За то ј' горња слика така
Прах се диже до облака,
Лака, Рака и брат Нака,
Три војака
Сметењака,
Трком беже од гусака.
Хвалиша
Хвалио се хвалиша,
Један дечко мали,
Да он уме јахати
Као хусар прави.
Сто је пута покуш'о
У животу своме,
Јахао је на коњу,
То јест дрвеноме.
,,Сад би смео посести
и Маркова Шарца",
Ал кад Шарца не има,
он ће посест јарца.
А јарац је жмиркао,
Па је мирно заст'о,
Пустио је узјахат
Да види хусарство.
Носио је хвалишу
И тамо и амо
Хвалиша се осврт'о
Да ли га гледамо.
А кад јарац поскочи
Баш ко парип прави,
Наш се хусар сподоби
Разјарен по трави.
Тихо ноћи
Тихо ноћи, моје сунце спава;
За главом јој од бисера грана;
А на грани к'о да нешто бруји
- То су пали Сићани славуји:
Жице преду из свиленог гласа
Откали јој дувак до појаса
Покрили јој и лице и груди
- Да се моје Сунце не пробуди.
Чигра и деца
Наша чигра
Лепо игра,
Ситно везе,
Право стоји,
Јер се боји.
У ње није
Божја душа,
Она само
Бич наш слуша.
Ал ми деца
Боље знамо,
Јер ми бича
Не требамо
Наша душа
Речи слуша
Реците нам
То је здраво,
Ићи ћемо
Увек лепо,
Стајаћемо
Увек право.
Страшљивац
Ко се боји сам у соби,
То је рђав знак
Кога плаши помрчина
Или празан мрак,
Ко верује у вештице,
Леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.
Лепа реч
Једна лепа, блага реч
пре ће ганут срца тврда,
учиниће више него
цео речник, пун погрда.
Чујмо шта нам вели петао
Знате, децо, зашто сам
Тако лак и прав,
Знате л зашт сам увек
Весо, чио, здрав?
Зашт и у старости
Ја изгледам млад?
Ја не једем више
Нег што исте глад.
Ја не једем јело
Ни хладно ни врело
Прса пупчим, широм,
А не стежем тело.
Ја не волим собна
Ни кавезна мрака,
Већ свежа ваздуха
И чистога зрака.
Рано лежем, нећу
Ноћу да зазјавам
И никад ме сунце није
Затекло да спавам.
Ала је леп...
Ала је леп
Овај свет,
Онде поток,
Овде цвет,
Тамо њива,
Овде сад,
Ено Сунце,
Ево хлад!
Тамо Дунав,
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун,
Славуј песмом
Љуља луг.
Ја га слушам
И мој друг.
Пеца и шаран
Ево како ј' Пеца
Мал' не рекох, страдо
Упецо је шарана
Већег но што с' надо
Радо би га извуко
Али није лако
Повуци, потегни
Не иде никако
Ту сад нема премишљања
Ни дуга, ни многа
Јербо једно мора бити
Од овога трога
Ил' ће Пеца шарана
У торбу извући
Ил' ће врпца танана
На пецаљку пући
Ил' ће шаран тргнути
Уме риба глупа
И Пеца ће стрмекнут
Да се мало купа.
Најмудрије било би
Са практичне стране
Да се Пеца расрди
Па шарана мане.
Сади дрво
Где год нађеш згодна места,
ту дрво посади!
А дрво је благодарно
па ће да награди,
наградиће изобиљем
хлада, плода свог,
наградиће било тебе
било брата твог.
Циганин хвали свога коња
Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил птица
Ластавица?
Скидај наочари
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља,
Да ли ваља?
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге.
Не можеш га у царевој
Наћи штали,
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом,
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
Зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам глед'о,
Немој ни ти,
Тај не може остарити.
Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи.
Јендек, јендек, какав јендек?
Тај се није још родио,
Кој он није прескочио,
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.
Ја га јашем без седла,
Седласта му леђа,
За пасош га не питај,
Јер то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди,
Још ме питаш како види
То је да се приповеда
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи,
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л мане,
Та зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане,
Такви коњи нису за нас,
За Цигане.
А брзина каква му је?
Малко је бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти
Једном сам се из Ердута
Враћ'о с пута.
Мада нас је пљусак вио,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже,
Пљусак брзо, а он брже
Пљусак пизман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије,
- Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покис'о му само
Реп.
Деда и унука
Седи деда, а на крилу
унука му мала Јела
па га пита: -Је ли, деда,
што је твоја коса бела?
Осмехну се деда стари:
- Чуј, унуко моја мила,
прао сам је шесет лета
па је стога побелила.
Гаша
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
Шта ће с тобом бити?
Гаша хтеде столар бити
Тежак му је сврдо.
После хтеде ковач бити
Гвожђе му је тврдо.
Он је хтео и ткач бити
Кидају се конци.
И лончар је хтео бити
Ал му смрде лонци.
Затим хтеде кројач бити
Ал га игла боде.
Што год Гашан поче радит,
Све натрашке оде!
Гашо, Гашо, лењи Гашо,
Шта ће с тобом бити?
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
Шта ће с тобом бити?
Гаша хтеде пекар бити
Вреле су му пећи.
Гаша хтеде месар бити
Ал је тешко сећи.
Прохте му се чизмар бити
Ал удара чирис,
Још и ратар хтеде бити
Ал му смета кириш
Тад ћурчија хтеде бити
Опет игла боде
што год Гашан поче радит,
Све суноврат оде!
Гашо, Гашо, лењи Гашо,
Шта ће с тобом бити?
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
Шта ће с тобом бити?
Гаша ј' много започињо,
Ал ни једно не дочињо.
Е тако су лета прошла
Гаши старост дошла.
Сад гладује и јауче,
Плаче, виче, хуче
,,О младости, лепо доба,
Лудо ли ти прође,
Куку, леле, тужан Гашо,
До чега ли дође!"
Тешко сваком који не зна
Рада и заната,
Гладовање, јадовање
Нераду је плата.
Деда и унук
Уз'о деда свог унука,
Метн'о га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.
Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле целивало,
Онда пита живо
,,Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?"
,,Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!"
Дете и бака
Бако, стара бако - бабушчице мила
Јеси л' и ти кадгод мала, млада била?
Јеси л' могла кадгод исправити леђа?
Је л' и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л' и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л' и тебе когод звао: ,,Душо моја слатка?"
Је л' и теби когод кадгод 'ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао?
- Та зар мора, бако, остарети свако?
Хоћу л' и ја, бако, остарети тако?
Морам ли зар и ја бити тако седа?
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
- Зар се то не може живети довека?
Зимска песма
Зима, зима, е па шта је,
Ако ј' зима, није лав!
Зима, зима, па нека је,
Не боји се ко је здрав!
Хајд' напоље момак ко је,
Тамо веје крупан снег,
Видиш онде навеј'о је
Читав бедем, читав брег.
А шта може зима мени,
Шта ми може, шта ми сме?!
Нек ми носић поцрвени,
Ето то је, то је све!
Сека Зорка, немој стати,
Твој нек' буде први ред
Сад ћемо се загрејати,
Чучни само на тај лед!
Гле сад живе железнице,
То је трка, то је лет!
Збогом птице крилатице,
Наш је сада цео свет!
Мали коњаник
Ђиха, ђиха, четир' ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лења,
зар те није срам?
Ал' кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.
Дете и лептир
ДЕТЕ
Лептирићу, шаренићу,
Ходи к' мени амо!
Ево имам лепу ружу,
Омириши само.
ЛЕПТИР
Ја бих дош'о, ал се бојим
Какве игле клете
Стиснућеш ме, пробошћеш ме,
Онда, збогом свете!
ДЕТЕ
Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
Колко имаш нога.
ЛЕПТИР
Е, па то ти могу казат
И издаље малко
Лептир има шест ножица,
А сад збогом, Ранко!
Шта ја видим
Мала деца, мала лађа, мало море
Мало једро и катарка над њом горе.
Мало ветра, мали вали, мала лука
Мала крма, мала мука, мала рука.
Све је мало, те изгледа као шала
Кад је тако, нек и песма буде мала.
Пера као доктор
,,Господине докторе,
Звала сам вас амо,
Лутка ми је болесна,
Гледајте је само.
Пипните јој образе,
Пипните јој чело,
Мени се бар чини,
Ужасно је врело!"
Доктор седи укочен
Са озбиљним миром,
Пипа било луткино,
Па дрма шеширом
,,Инфлуенца велика,
Ал' умрети неће,
Немојте је љубити
Да на вас не пређе.
Лек ћу јој преписати,
Прашак сваког сата,
Уз то нек је протрља
Ваша баба Ната.
Лимунаду правите
У великим чашама,
Ако јој се не пије,
Попићу је с вама."
Јуца са великом јабуком
Кума Анча јабуку
нашој Јуци дала.
Јабука је велика,
а Јуца је мала.
Тој великој јабуци
у маленој руци
смејао се братац њен,
завидећи Јуци.
Јуца вели: ,,Па нека,
то је моја срећа
кад поједем јабуку,
бићу с прста већа".
Стара бака
Године су многе,
А леђа нејака,
Године су тешке,
Згурила се бака.
Али ипак воли
И песму и шалу,
Увек има причу
за дечицу малу.
Кад је деца сретну,
У руку је љубе,
А она се смеши
Хвала ти голубе!
Па се онда сместе
Испод брсне зове,
Па потеку приче
Све нове и нове.
Замирише зова
Од сунчева зрака,
Уживају деца,
Ужива и бака.
Ђацима на почетку школске године
Одмора је било,
хвала Богу, доста,
и од кожне лопте
само вуна оста.
Лопту, чигру ма'ни,
змај и стрелу баци,
купите се опет
око школе, ђаци.
Знам да ћете бити
и вредни и орни.
А како и не би,
овако одморни!
Таши, таши
Таши, таши, танана,
Ево једна грана,
А на грани јабука
Као молована.
Долетеће птичица,
Љуљнуће се грана,
Отпаднуће јабука,
Дигнуће је Ана.
Таши, моја, па моја,
Носи деда шебоја,
На шебоју шара,
То је бубамара.
Бубамара лепета,
Не боји се детета,
На руку му слета
Са шебоја цвета.
Таши, роде, па роде,
Курјак бере јагоде
Кад набере доста,
Молиће га Коста,
Да их све не помлави,
Да и Насти остави,
А курјак ће каз'ти
,,Како не бих Насти!"
Таши, таши, малена,
Сукња ти је шарена,
Кошуљица бела,
Кума ти је донела
Коса ти је плава,
Паметна ти глава,
А усташца замедљана
Увек насмејана.
Таши, бела, дебела
Сва су деца весела,
Донео им чика,
Из шуме лешника.
Јела би и Љуба,
Али нема зуба,
Зато јој је сека
Узварила млека.
Таши, таши моје луче,
Иде баба по унуче,
Из далека прстом пружа
Ено моја Ружа!
Таши, таши, Ружице,
Нека бриде ручице,
Знаш да воли баба Јела
Кад су деца весела.
Таши, таши, Цвето,
Моје чедо пето,
Имаш четер брате,
Сви питају за те.
Један пита: Камо је?
Други вели: Тамо је!
Трећи тражи Цвету
По беломе свету,
А четврти нађе Милу
На мајчином крилу.
Страшна прича
Најстарија, Вита,
нешто страшно чита,
о некој аждаји
што се ноћу сјаји...
А деца се боје
и од сенке своје,
узверено гледе,
неки чак и бледе.
,,Страшна је то прича!"
вели мали Вића.
,,Ко зна да л' је збиља!"
вели мали Иља.
,,Истина је цела!"
тихо шапће Лела.
Лаза једва дише,
зној са чела брише.
Влајко бечи очи
,,Шта ће сада доћи!"
И Кастор је уво окренуо к' Вити,
и он би да чује
шта ће даље бити.
Само неко заспа
па већ и захрка...
Ено, погледајте
Ацка, патицврка
шта се њега тиче
аждаја из приче!
Стихови за допуњавање
Крава нам је мила
јер нам даје ______.
Болеснику треба
потражити _______.
Ко изгуби капу
том је глава ______.
Где се деца уче
то се зове ________.
Са високог брега
види се _______.
Што год није тврдо
то се зове _______.
Што кокошка даје
то се зове ________.
Сврбе леђа брату Јеши,
хајде га ___________.
А што зеваш, Саво?
Зато јер би ________.
Брзо ће се разболети
ком је пиће или _______
ил одвише хладно,
ил одвише _________.
Од коприве деца беже,
јер коприва ________.
Ал зато им вели шебој
Од мене се ________.
Чим му кока јаје снесе,
поједе га Вића.
Наједе се јаја
ал нема ________.
У зеленој трави
љубица се _________.
Знате л где је сада
наш чупави Глиша?
Одвела га мати
да га бербер
Разликујте у говору
и разлике мање
жито се не коси,
трава се не ________.
Стари деда стење
кад се на брег ________
Године су многе,
издају га _________.
У млину ћеш чути
клепетања страшна,
али ништа зато,
добићемо _________.
Знаш ли шта ћеш радит
кад те луда вређа?
Најпаметније је
окрени му _________.
Гле на небу крива
и шарена пруга!
Како се то зове?
То се зове _________.
Мали Пера јуче
у прашину сео.
Кад је после усто,
тур му био _________.
Кад то виде деда,
он се за прут маши.
А знате ли зашто?
Да му тур _________.
Ох, ала рибама
у језеру годи!
Радују се води,
радују сл________.
Али само, само,
да не виде мреже!
Чим опазе мреже,
у дубину _________.
Од гледања самог
не бивамо сити,
а из празне чаше
не можемо _________.
Пробијене гусле
не могу да гуде,
а из луде главе
и речи су ________.
Широко је поље,
високе су горе,
стрмене су стене,
дубоко је __________.
Пољем и горама,
свуда људи ходе,
на стење се пењу,
а по мору __________.
Сунце и ветар
Хвалио се ветар свуда,
Уздиз'о се преко свега,
И сунцу је пркосио
Да је јачи и од њега.
,,Ниси јачи, - сунце рече,
Хвалиша си, ветре, само".
,,Ја ти рекох да сам јачи!"
,,Е, па хајд' да покушамо!"
,,Виш путника оног доле
Где корача поред Саве,
Да видимо ко ће прије
Шубару му скинут с главе!"
Поче ветар дуват', али
Што он већма дува, брије,
Путник већма капу чува,
И на уши навлачи је.
Затим поче сунце сјати
Кад је ветар већ умино,
Сунце сјало љупко, мило,
А путник је капу скин'о.
Велика девојка
Гле како је Јојка
Велика девојка!
Ено јој је рука
Стигла до јабука!
На то Јојка довикује
Чисто мало љута
,,Та нисам ја велика
Ја сам подигнута!"
Ала су то грдне муке
Ала су то грдне муке,
тако гледат у јабуке!
Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже,
кад би могле да се пруже!
Ала да је трска кака,
ил удица и пецаљака
или ветар да насрља,
па да коју докотрља.
Ала су то грдне муке,
тако гледат у јабуке!
Слон
Подигло се шест другова
у Индију, у далеку,
жеља им је видет слона,
не вид'ли га у свом веку.
Рекао им један старац:
,,Признајем вам прохтев лепи,
ал' ви, људи, видет слона
не можете, јер сте слепи".
Јер одиста, слепи беху
сва шестор'ца ваља знати,
ал' одговор њихов беше:
,,Ми ћемо га опипати".
Е, па добро кад је тако.
И одоше шест другова
и стигоше у Индију
до слонова.
Примаче се један братац
једном слону, и то с бока.
Опипа га, онда рече:
,,Вала, ствар је то широка.
Не треба ми очњи вид
слон изгледа као зид!"
Други братац, тај је опет
спреда стао,
па је слону зуб дугачки
опипао.
И он рече: ,,Е, сад ми је
ствар позната,
слон изгледа као дирек
мојих врата!"
И трећи је спреда дош'о
своме циљу,
он је слону опипао
само риљу.
Чим опипа, одмах рече:
,,Знам сад и ја,
слон изгледа као нека
грдна змија!"
А четврти, он је опет
друкче стао.
Па је слону само ногу
опипао.
И он рече: ,,Хвала Богу,
знам већ сада.
Слон изгледа, слон изгледа
као клада!"
Дође пети па ти руку
горе диже,
опип'о је слону уво,
ништа више.
Па сад му је суд изрећи
било лако:
,,Слон изгледа ко лепеза,
исто тако!"
А шести се примакао
одострага,
њему опет реп тог звера
паде шака.
Чудећи се пип'о га је
понајдуже,
онда рече: ,,Слон изгледа
као уже!"
После су се препирали
дуго здраво,
који од њих шест слепаца
има право.
Та сваки је им'о право
нешто малко,
ал' целину није позн'о
баш ниједан,
баш никако.
Куцина кућа
Наша куца живи
У сопственој кући,
Кућа јој је толика,
Могу и ја ући.
Једанпут сам уш'о,
Ушао сам, боме,
И куца се здраво
Радовала томе.
Једанпут сам уш'о,
Више нећу ући
Нека седи сама
У тој својој кући.
Знате л' зашто нећу?
Има много бува,
Уф, толико бува
Да вас Бог сачува!
Мати пева детету
Цуцу, роде, па роде!
Ујак бере јагоде
Јагоде су румене
Као чедо у мене.
Јагоде су слатке,
Јеле би и патке,
Па су већем зинуле,
Не би л' коју скинуле.
Ујак патке отера,
Пуна кола дотера.
Чедо моје скаче
,,Ево ме, ујаче!"
Зека, зека из јендека
Скочи зека из јендека,
па по снегу лако прти
за њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.
По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.
Гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку
ко их гледа не мож' знати,
играју л' се ил' се туку.
Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао,
узе листак књиге беле,
па је зеке нацртао.
Зека, зека из јендека,
данаске си срећан био!
Данас ти је - деце ради-
стари ловац опростио.
Божић, Божић, бата!
Данас целим светом
Херувими лете
Данас ће се родит
Христос мало дете
Данас нема туге,
Данас боли ћуте,
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте.
Данашња је ноћца
Од сухога злата
Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси,
Данаске се душа
Рајским миром реси,
Данас мелем свети,
Сваки недуг цели,
Данаске се опроштење
И прима и дели.
Данаске је свету
Нова светлост дата
Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба,
Топле су нам груди
Свуд су наша браћа,
Где су добри људи.
Воштаница гори,
Слама је просута,
А ,,Рождество" певаћемо
По стотину пута,
Ево, већ и вертеп
Отварајте врата
Божић, Божић, бата!
Данаске се тек излегло
Данаске се тек излегло
па на љуске своје стало
гледају се радознало
једна другој огледало.
Па и једна ка и друга
цвркућући нешто тепа
,,Хе, ако сам и ја така,
баш сам лепа!"
Стара слика
Стара мајка учи плести
унучицу своју милу, -
то је школа врло стара,
на бакином драгом крилу.
Стара мајка тако добра,
а послушна унукица, -
то је слика врло стара,
на њој увек друга лица.
Ова иста стара душа,
учитељка сада што је,
ученик је негда била
на крилцу баке своје.
А ти, мала, што сад учиш,
ви'ш тако ћеш једном и ти
унучици својој драгој
учитељка добра бити.
Године се брзо крећу,
те зидају и кад кваре,
време иде, време лети
и понавља слике старе...
Кад би...
Кад би јелен им'о крила,
то би брза птица била.
Кад би лутка знала шити,
могла би ми шваља бити.
Кад би хлебац пад'о с неба,
свак' би им'о кол'ко треба.
Кад би млеком текла Сава,
сир би био за бадава.
Кад би увек био мај,
пећима би био крај.
Кад би Дунав био врео,
свак' би рибље чорбе јео.
Кад би... ал што не мож' бити,
о том немој говорити!
Јованка баштованка
Куд погледаш,
свуда
чуда.
Ова киша
баш је луда.
Што баш сада
тако пада
кад Јованка,
баштованка,
раденица
вредна, жива,
врт залива.
Падај, кишо,
горе с неба,
пада онда
када треба
кад Јованка,
баштованка,
своје лене
дане слави,
пак по целу
недељицу
врт залити
заборави.
Јуца и куца
Покрај чесме стоји
једна мала Јуца,
а до Јуце стоји
њена мала куца.
Док се ћупа пуни
Јуца гледа куцу,
па зашто да и куца
не погледа и Јуцу.
Јуца гледа у очи
својој малој куци
куца гледа у оно
што је Јуци у руци.
Јунак Лака
Виделе су гуске
како руча Лака,
пред њиме је тањир
красних ваљушака.
Две се гуске дигле
на хајдучко дело,
а гладне су биле,
јуришаше смело.
А шта ради Лака,
то мајчино луче?
Он песницу стиска,
ал не сме да туче.
Смешно је било гускам
то јунаштво гњило,
појеле му ручак,
на здравље им било!
Брата се дури
,,Ево, брато, лутке, нај је,
Гледај само колика је!"
А брата се дури, љути,
Па ће руком одмахнути
,,Иди, бежи, ћути!"
,,Хајде, брато", сека рече,
,,Да идемо брати цвеће!"
А брата се дури, љути,
,,Иди, бежи, ћути!"
,,Хајде, брато", сека зове,
,,Да нахраниш голубове!"
А брата се дури, љути,
Па ће руком одмахнути
,,Иди, бежи, ћути!"
,,Хајде, брато, да се играмо,
Што год хоћеш, реци само!"
А браца се онда сплео,
Ко би њему угодео,
Не зна ни сам шта би хтео!
Ала су то грдне муке
Ала су то грдне муке,
тако гледат у јабуке!
Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже,
кад би могле да се пруже!
Ала да је трска кака,
ил' удица и пецаљака
или ветар да насрља,
па да коју докотрља.
Ала су то грдне муке,
тако гледат у јабуке!
Аратос такве љубави
Сестра Јеца
И њен братац Неца
Добили су зеца.
Сестра Јеца
И њен братац Неца
Баш су луда деца!
Већ не знају шта ће с њиме
У велкој радости
Вуци тамо, вуци амо,
Пуцају му кости.
Зеца воле, али како?
Да је зецу наопако
Братац за реп вући стаде
Да му воде даде
За уши га вуче сека
Да му даде млека.
Тешко зеки, кад је пао
У те четир шаке!
Па се мора ратосиљат
И љубави таке!
Чворак
Нисам дете, нисам ђак,
Ал сам ипак весељак.
Видли сте ме по сто пута
Ал никад забринута.
Не знам шта су бриге, боље,
Ја сам увек добре воље.
Радо сам код људи,
Веселе сам ћуди.
Не знам певат баш на ноте
Да се топиш од милоте,
Али певам брзо, лако,
Сад овако,
Сад онако.
И ко ласта кад цвргукне,
И ко славуј кад промукне,
И ко кос,
Ал кроз нос
И ко чорба кад се срче,
И ко врата кад зацврче,
И ко точак кад зашкрипи,
И ко лонац кад прекипи.
Враголан сам од главе до пете,
Те да ми се сити насмејете.
Имам дара
За пудара,
Ал ме људи неће,
Ту сам лоше среће,
Нађу каква старца лења,
Што се туда гига, гења,
Ал заграби део
Ја бих грожђе само јео,
Продават га не бих хтео,
Тако ми поштења!
Скоро ћете бербу брати,
Би' л и мене хтели звати?
Ево, реч бих своју задо
Да бих дошо врло радо
Да покажем све што знам.
Зовните ме, да те, да те!
Јер ако ме не зовете,
Доћи ћу и сам!
Читају
Шта радите, госпођице,
Смемо ли да знамо?
,,Ах, молим вас, маните нас,
Ви те да читамо".
А зар ви већ читат знате?
,,Ма са које стране".
А иде л' вам то баш лако?
,,Па, као и лане".
Е, да чујем шта читате
Лепо и ваљано.
,,Ја не могу гласно читат,
Само полагано".
Али ваша цица, канда,
Из руке вам скаче
,,Каква цица - та забога,
То је моје ђаче".
Кад је ђаче, што мауче?
,,А шта се вас тиче!
Моје ђаче не мауче".
Да шта ради? Сриче".
Добри суседи
,,Добро вече, суседице!
Ух, ала сам жедан!
Бил ми дала мало воде,
Само гутљај један?"
,,Хоћу, хоћу, драге воље,
Вода није скупа.
Кад си жедан, ево ти је,
Ево цела ћупа".
,,Хвала, хвала, суседице!
Е, баш се разблажи.
Кад вам од нас нешто затреба,
Само мени кажи".
Чудни су то пилићи
Чудни су то пилићи,
Одмах првих дана
Од мајке се разиђу
На десетак страна.
Не могу да остану
У дворишту своме,
Свако тежи некуда
Свету широкоме.
Траже нешто, кљуцају,
Никад се не смире,
Све се њима допада,
Па свугде завире.
Као да их далеке
Просторије зову,
Свако би да открије,
Америку нову.
Мајка им се намучи
И промукне, брале,
Док прикупи у јато
Те Колумбе мале.
Ћуран и врабац
По дворишту ћуран шеће,
ваздан пућка и блебеће,
главом вије, шири реп,
мисли: Боже, ал' сам леп!
Све се шири, све се мери,
кинђури се, кочопери,
али једно
зло га једи,
што га нико,
ал' баш нико,
и не гледи;
пси пролазе,
ал' не хају,
неће да га
ни залају!
Само један врабац клети
са тарабе доле слети
поред ћурка надувена
да му натре под нос рена!
Поче пред њим скакутати
па му поче цвркутати
,,Залуд, стриче, дуваш, деваш,
не издува чега немаш!
Лепши соко него врана,
лепши паун од ћурана!"
Разљути се ћуран луди
па још више шири груди,
поче крестом климатати,
крил'ма бити, зипарати!
А врабац се само смије
па му вели ко и прије
,,Лепши соко него врана,
лепши паун од ћурана!"
А наш ћуран шта да ради?
Све се већма горопади,
п' онда оде да не гледи
тога врапца што га једи.
Опет пућка и блебеће,
дигне главу па се шеће
све се шири, све се мери,
кинђури се, кочопери,
ал' бадава,
јер га свако исмејава.
А што рек'о врабац чили,
већ су и пси научили
па сад лају са свих страна
,,Лепши паун од ћурана!"
Дошао врабац да нам ...
Жив, жив, жив!
Хвала богу, ја сам јоште жив
Опростите, молим лепо,
Ако сам вам штогод крив,
Жив, жив, жив!
Живи били и ви сви,
Што ме нисте гонили!
Зима већем пролази,
Пролеће нам долази,
Данас, сутра биће зима
Нама свима за леђима.
Да не нађох око ваших кућа
Лепе ситне хране,
Ја бих зимус проводио
Врло посне дане.
Можда би ми желудац
О празнину зап'о,
А можда бих, сиротан,
Од глади и скап'о.
Јесте ли ви то мени дали,
Ил су дари сами пали.
То не могу да расудим
Мојим мозгом малим.
Тек ја, ево, дођох,
Вама да захвалим...
Немојте ме терати,
Ја ћу вама певати.
Не баш као славуј,
Ал боље нег жабац,
Свако пева својим гласом,
А врабац је врабац.
Ђаче полетарче
Кад ујутро звоно звони
Хајте, ђаци време је школи!
Мали Ђока сузе рони,
Мали Ђока мајку моли
,,У школу бих, мајко мила,
Сви су други отрчали!"
А мајка му лепо збори
,,Немој сине, још си мали!"
Ал бадава, Ђока моли,
Мале своје руке шири,
жеља му је школу видет,
макар само да завири.
А мајка се тихо смеши:
,,Е па добро, а ти ходи!"
Од радости Ђока скаче,
У школу га мати води.
Пуна је школа добрих ђака,
А Ђока се јавља свима,
Учитељу руку љуби
Учитељ га лепо прима.
Сад у школу иде Ђока,
А у школи само седи,
Само слуша, само пази,
Само мотри, само гледи.
Нема табле, ни писаљке
Још је мали за те ствари
Око њега прави ђаци
А он само полетари.
Па у себи једнак мисли
Дал' ће скоро Бог му дати
Да порасте, па да почне
читат, писат, рачунати!
Два зеца
Седела је без бриге
наша мала Мира,
ручала је лепо
из својег тањира.
Близу наше Мирице,
ту се преметало
весело и чило
једно зече мало.
Све док једно за друго
нису ништа знали,
весели су били
ови наши мали.
Ал' кад спази Мирица
зеку поред себе,
сва се усплахири,
срце јој зазебе.
А кад зека опази
ово страшно дете,
потресе га дрхат
од главе до пете.
Мира би да побегне,
ал' куда и коме?
И зеца је стего страх
па члови пред њоме.
Ух, големе невоље!
Ух, големе беде!
Избеченим очима
једно друго гледе.
Како се долази до знања
Неког научњака,
заслужна штовања,
питали су: Како ј' дош'о
до толико знања?
Одговор им дао:
,,Што год нисам знао,
то сам друге пит'о,
ил из књига чит'о."
Ево наших ласта
Ево иду, као звани,
наши лањски сукућани.
Ево наших ласта мили',
баш смо вас се зажелили.
Ход'те ход'те, птице вите,
да с' од пута одморите!
Ход'те, ход'те, гости моји,
ваше старо гнездо стоји!
Порушит' га нисмо дали,
ми смо вам га сачували.
Не идите другој страни,
ход'те к нама ко и лани!
Под нашим је кровом мирно,
нико није у вас дирно.
Ми певамо и играмо,
ал' се никад не свађамо.
Живећемо у радости,
добродошли, наши гости!
Голубице моја
Голубице моја мила,
Где си цело подне била?
Ваљда си се кроз облаке
Витлала,
Сапца, жмуре, ерберечке
Играла.
Ил те вукле старе жеље
На сочива, на кудеље?
Ниси била, знам зацело,
У лову
Можда је било какво село
На крову.
Ил си гдегод међ' душмане
Упала?
Ил' си се на потоку
Купала?
С ким си се сретала?
С ким си се шетала?
- Голубице мила,
Где си досад била?
Голема репа
Сеј'о деда репу
Одмах после кише,
Порасла му репа
Какве нема више,
Тако је то кад се сеје
Одмах после кише.
Тад се деда посла лати,
Па отиде репу брати.
Трза, трза – ал' му труд
Беше узлуд.
Позва деда бабу,
Баба зграби деду,
Деда зграби репу,
Трза, трза, ал' му труд
Беше узалуд.
Позва деда малу Јулку,
Јулка зграби бабу,
Баба зграби деду,
Деда зграби репу,
Трза, трза, ал' му труд
Беше узалуд.
Позва Јулка куцу Зујку,
Зујка зграби Јулку,
Јулка зграби бабу,
Баба зграби деду,
Деда зграби репу,
Трза, трза, сад му труд
Није био узалуд.
Деда рече: Ево је
Целог јутра пев'о је.
Баба полу одсече
Да је скува довече.
Велика штета
Јао, јао, јао! Змај на крушку пао,
Пак је деци жао што се подерао.
Хвала
Ево, драга дечице,
воћа свакојака
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
То је само на слици,
па нам мира не да
оно воће, право воће,
још лепше изгледа.
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Сетимо се пролећа,
његових цветова
што нам цвеће обећало,
ево тих дарова!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Сад имамо довоље
воћа свакојака
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Само умерено
Кад усекнеш мало свећу,
тад ћеш добит светлост већу
кад усекнеш здраво јако,
не гори никако.
Како би то стајало
Како би то стајало,
кад би човек зрео
наједаред сео
на дрвена хата
па да се климата?
Како би то стајало,
кад би стари дека
напио се млека
па завијен у јастучак
преспавао ручак?
Како би то стајало,
кад би место ђака
спремила се бака
да у школу пође,
међу децу дође?
Како би то стајало?
Погодит је врло лако.
Стајало би исто тако
ко што стоји Кржљавићу Љуби
цигара у зуби!
Киша
Кишо, мати
Благодати!
Падај, падај,
Прах утоли,
Дај живота,
Гори, доли.
Кишо, мати
Благодати!
Покваси ми
Цвеће мило
Не би ли јоште
Лепше било.
Кишо, мати
Благодати!
И поток те
Чека вити,
Па ће боље
Жуборити.
Код мачке на части
У прастаро време
тако шала гуди
мишеви су били
безазлени, луди.
Мачка их позове
на слатка семења,
а они јој дођу
пуни поверења.
Трпеза је пуна,
све је изабрано јело,
а мачка је села
баш у горње чело.
Па очима светлим
мери своје госте,
мисли ког ће прво
а кога ће после.
Које је боље
Један мален дечко
Није ништ уживо,
Све је схвато тужно,
Све је схвато криво.
Мучила га често
И та мис'о црна
Зашт' ниједна ружа
Да није без трна?
Тај је дечко им'о
Веселога друга
Кога није лако
Обарала туга.
А зашто га није?
Верујте ми, зато
Јер је свашта лепше,
Веселије схвато.
Па и он сад рече:
,,Радујмо се, друже,
Што се и на трну
Могу наћи руже!"
Купање
Ала ми је то дивота
Кад се ко окупа!
Што се не би купали,
Вода није скупа.
Морамо се купати,
Прљавштину стрести,
Нечистоћа привлачи
Рђу и болести.
Зато ј' мајка спремила
Воду, али млаку,
Зато је окупала
Свога малог Лаку.
А сад вели: ,,Цицу ми
Пустати не смете,
Јер ће мислит да је сир,
Појешће ми дете“.
Куцову је слободно,
Нек се заиграва
Он ће Лаку чувати
Кад легне да спава.
А старији, Андреја,
Он се већем свуко
Што га већ не купају,
Чисто би се тук'о.
Чекај, чекај, Андреја,
Док обришу Лаку,
Ти ћеш онда добити
Другу воду млаку.
Лака ће се у колевци
Топити у сласти,
А што буде сневао
Неће ником каз'ти.
Коњ и врабац
Врабац
Ој, дорате, дико међ' коњима,
ти благујеш пред пуним јаслима
на тој хрпи не би ни познао
два-три зрна кад би мени дао.
Коњ
Гле ти мога самозвана госта!
Лаже да му два-три зрна доста,
чини ми се да је гладан јако,
једи, врапче, колико ти драго!
И они су јели, јели натенане,
за обоје беше довољано хране.
Коњ је био добар, срећан врабац мали,
у топлој су штали тако зимовали.
Затим дође лето, пуно клетих мува
муве ти на коња, коњ од мува дува,
ал' сад му је врабац десна рука био,
јер је по сто мува зачас уловио.
Лисица и кокошка
,,Па како сте, пријо,
Моја драга коко?"
,,Ево ве те, лијо,
Дижем се високо."
,,А где су вам мањи,
Тако мили мени?"
,,Не брин'те се за њ'
Добро су скривени."
,,Хтела би видет' само
Јесу л' ћуди мирне
А ми се већ знамо,
Хуља ко их дирне!"
,,Та баш зато, тето,
Што се добро знамо,
Правило нам свето
Да се причувамо."
Лени Рава
,,Нисам нешто вољан",
рече лени Рава
изнесе ћилимац
па леже да спава.
Кад је уст'о, он се
сети шта је сниво
снивао је да је
расадник заливо.
Мрзи он и у сну
што мрзи на јави,
па зловољан поче
чешат се по глави.
,,Кад у башти радим,
уморим се јако.
Морам опет лећи
да с одморим малко."
Лупеж и пас
Лупеж
Ћути, зељо, ћути,
На ме се не љути!
Дон'о сам ти красну
Кобасицу масну.
Пас
Не бих, хуљо, ја заћуто
Да ми десет дадеш,
Јер ја видим шта ти хоћеш,
Ти хоћеш да крадеш.
Верно псето лаје, лаје
И лајати не престаје.
Не треба му кобасица,
Од лупежа дара,
Дужност му је чуват кућу
И свог господара.
Мали див
Да сам сада највећи
У свој околини
Сви сте моја дечица,
Тако ми се чини.
Има људи високих,
Ал оваквих нема
И мој отац сад би ми
Био до колена.
Поп'о сам се на дрво,
То је цела тајна
Ал та моја висина
Неће бити трајна.
Морам сићи, гладан сам,
Крај ће бити хвали,
Па ћу опет, ко и пре,
Бити кепец мали.
Мала Фема
Свуд по кући тражи мати
,,Где је Фема? Камо Феме?"
Не брини се, добра мајко,
није њојзи дуго време!
Док се она 'вако игра,
бар ћеш имат' мало мира.
Забавља се она сама,
прави чизму од шешира.
Мало и много
Ако чиниш мало
и не можеш више,
много ти се пише.
Ако чиниш много,
а мого би више,
мало ти се пише.
Мали Јова
Мали Јова једио се
Што је тако мали,
Попео се на столицу
Па се, висок, хвали.
Једио се мало Јова
Што нема бркова,
Нагарио науснице
,,Сад сам чика Јова!"
Мали Јова силом хтеде
Да је човек стари,
Па метнуо преко носа
Неке наочари.
Од кудеље направио
Дугу седу браду,
А огрн'о дедин прслук
Да га не познаду.
Па онда рече ,,Поћ ми дајте,
Ви, који сте мали!"
А другови, кад видеше,
Сви га исмејали.
Мали Јова покуњи се
Од срама и стида,
А ето ти старог деде,
Па му прслук скида
,,Доле, Јово, са столице,
Скидај наочари,
Утри брке, скини браду,
Ти још ниси стари!
Свашта има своје време,
Онда лепо личи,
Што је од Бога коме дато,
Нек се тиме дичи!"
Мали маза
,,Нећу ово млеко,
Мали маза рек'о,
Молим оно друго,
јербо је далеко."
Мали брата
Дочепо се мали брата,
очевога сата,
а сат је од злата,
па има и врата,
ала је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека,
сат говори тика - така!
Брата мисли хоће млека,
ала је то мудро!
Залио га слатким млеком
неколико пути,
брата мисли, сат се нај'о,
па сад зато ћути.
Ал се разумемо!
Сад су пуни обадвоје,
и сатић и брата,
обадвоје сада ћуте,
а кад дође тата,
ал ће бити гужве!
Мали гушчар Стева
Јадни мали Стева
Поред хлеба сува
Од јутра до мрака
Само гуске чува
А нема ни обуће
Ни топлога рува.
Он у себи ређа
Своје тешке јаде,
Ређа, ређа јаде,
Па му на ум паде
,,А бих вол'о да ме
Ко у школу даде!
Ја се не бих никад
По улицама скит'о.
Ја бих увек пис'о,
Рачунао, чит'о."
Чекај, чекај, Стево,
Биће ваљда и то.
Мали филозоф
Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, ето ти га,
прекину се уже.
Том колачу, верујте,
није се ни надо
да је било мало више,
и већма би страдо.
Ал он зато не плаче,
филозоф је прави
седећ мирно на земљи
чешка се по глави.
Мати
Лабудићи мали
још не могу знати
колико им вреди
њина добра мати.
Она бригу брине,
бди о њима свима.
Крај себе их води,
на ледја их прима.
Ноћу их покрива
перјем својих крила,
да јој не озебе
породица мила.
Кад их когод дирне,
не зна шта је шала,
те за њих би мати
главу своју дала.
Материна љубав
није празна бајка.
Ви бар, децо, премишљајте
шта вам вреди мајка.
Први снег
Гледај само, гледај само
Је л то шећер, мамо?
Није шећер, чедо моје,
То је хладно, ледено је.
Леден шећер! рече Лела.
Па то сам ја већем јела.
Хајд у собу, лудо мала!
И мати се насмејала.
Мати пева детету
Цуцу, роде, па роде!
Ујак бере јагоде
Јагоде су румене
Као чедо у мене.
Јагоде су слатке,
Јеле би и патке,
Па су већем зинуле,
Не би л' коју скинуле.
Ујак патке отера,
Пуна кола дотера.
Чедо моје скаче
,,Ево ме, ујаче!"
Маче
Ја сам мало маче
што мауком плаче,
не зна само шта ће.
Стојим, стојим, стојим,
а нешто се бојим,
да не скочи откуд
какав велик' миш.
Мог'о би ме тући,
за бркове вући.
Аратос га било,
то ми није мило.
Ал да откуд видим
мишићићка мала,
ком је мила шала,
с њиме би се моја шапа
апа - рапа- здрапа,
радо поиграла.
Мачак иде мишу у сватове
Женио се млади миш
у селу Шалали
водили су девојку,
мачка нису звали.
Мачак рек'о: ,,Чекајте
и госта незвана!"
У сонице упрег'о
четири зекана.
Па појури сватовски
по том путу белом,
у паради највећој,
с породицом целом.
Али неко поручи
мишу брзојавом:
,,Сакријте се, сватови,
не шал'те се главом!"
Мачак стиже прекасно,
јер за часак тили
весели су сватови
сви у рупи били.
,,Много љета", чуло се
све до зоре саме,
из местанца сигурног,
из рупине таме.
Медена маца
Ево опет прстић
Свој из меда диже
Вели мед је слађи
Кад се с прста лиже!
Сад је текем медена
Наша мала маца,
Медени јој прстићи
Медена усташца.
Миш, мачка и мишоловка
Вија мачка миша драга
Без икакве псовке,
Вијала га, вијала га
Око мишоловке.
Кад се мишу учинило
Да већ нема моћи,
Протури се као шило
Па у ловку скочи.
Ту весео диже раме,
Гласак свој узвиси:
,,Ето видиш, мачко, да ме
ухватила ниси!"
Мишеви у колу
Е, на црној таблици
Сад слику имате,
Како ј' кад се мишеви
У коло ухвате.
То је игра весела,
То је игра жива
Али то се не види,
Јер то ноћу бива.
А зашто су весели,
Сваки тако вољан?
Јер су вид'ли у шупи
Мачак лежи болан.
Лакше, лакше, мишеви,
Да не буде квара!
Мачак лежи, истина,
Али се претвара.
Песма о Максиму
Кад је Максим чув'о стадо,
Премишљ'о је врло радо
О причама старих бака,
О четама вилењака.
Било подне, тихо, немо,
Максим сео па задремо.
Наједанпут, нито чуда,
Скочи неки старац с дуда.
На старцу је било џубе
Од ШАЛИМСЕ светле чоје
Седа брада до колена
Од ВАРАМТЕ беле боје.
Имо ј' крила ко у рака,
А рогове ко у миша,
Око паса црвен појас
Од зелена НЕВИДИША.
У руци му златан ковчег,
Твдо злато (све се гиба),
Он Максиму поче зборит
Тако гласно као риба
,,Ој, Максиме, чедо моје,
Ил унуче, шта ли си ми,
Прени скоком, скочи оком,
Па ковчежић овај прими!
У ковчегу ЛАЖДИПАЖДИ
АМАЈЛИЈА БИЛБИЛИТИ,
Ко прочита шта је у њему
Довека ће срећан бити! "
Максим прима, старац даје
Уздишући иха - хај!
Ко ми и сад још верује,
Нека чита песми крај.
Кад отвори Максим ковчег,
Од милине сав претрну,
Јер ту нађе хартијицу,
Тако белу, чисто црну.
Хартија је била мала,
Једва већа од три хвата,
На хартији беху слова
Од мокрога сувог злата.
Е, сад само нек прочита,
Па је срећан, ало јао!
Још једанпут, двапут јао!
МАКСИМ НИЈЕ ЧИТАТ ЗНАО!
Ја бих сада мог'о свршит
Ову песму шалозбиљну,
Јер је песма стигла мету,
Ону мету куда циљну.
Ал још видим оног старца
Где се цери иза луга,
Ко год данас читат не зна,
Том се сваки ђаво руга.
Пливач и жаба
Гледала је једна жаба
Из прикрајка, из близине,
Како неко хитро момче
Вешто скаче с трамбулине.
Па му рече: ,,То је лепо
Што си тако вешт и чио.
Лепо, красно! Ал то, мајде,
Од мене си научио!"
Момак на то: ,,Истина је,
Ти си мајстор посла тога
И што ј' добро, није стидно
Научити - ма од кога!"
Под шљивом
Дрво наше младо,
морамо те трести.
Прво, зато јер волимо
слатких шљива јести.
Друго, зато јер на теби
велик терет, знамо,
па смо ради својски
да ти олакшамо.
Треће, јер би нама
било здраво жао,
кад би дош'о други когод
па би те обрао.
Позив у комендију
Јављамо ти ја и Мија
Сутра биће комендија.
Нека дође коме прија
Каламандарија.
У трумбету ја ћу свират,
Кастор ће ми секундират.
Малог мопса већем уче
Да скакуће кроз обруче.
Стевица ће памук јести
Па из уста траке прести.
Анђелија биће дама
У дугачким хаљинама,
Па ће играт на штулама.
Андрија ће бити деда,
Брада ће му бити седа,
Па ће да нам приповеда
О зеленом жапцу,
О црвеном врапцу.
Јоја ће се пајац звати,
он се уме преметати.
Крајцара се плаћа само,
Пожури се док имамо
Још седишта,
Лутка неће платит ништа.
Помало, помало...
Листак уз листак шумица,
Алем уз алем круница,
Цигла на циглу палата
Речца на речцу завада.
Класак до класа плодина
А час за часом година.
Капља по капља Морача
Зрно по зрно погача.
Укор на укор срамота
дан по дан неста живота.
Посао је то, није шала
Две сестрице
Здраво младе
Удружице
Пос'о раде.
Једна пере,
Све се пуши,
Друга стере
Да се суши.
Посекла прст
Не играј се ватром,
не играј се ножем,
то није за игру!
Зато имаш лутку,
зато имаш лопту,
зато имаш чигру.
То је она знала,
ипак је диркала
очеве бријаче.
Бријач није шала,
посекла се мала,
па сад, ево, плаче.
Плачућ дође мајци,
а мајка је добра,
теши чедо своје:
,,Прст ћу везат, али
сузе не помажу,
ни моје ни твоје".
После сна
Заспала је на травици
наша мала Неда,
У сну јој се снило да је
Руком јела меда.
Пробуди се меда нема
Ао, горки јади!
Она стаде прсте лизат
Да се мало ослади.
После гозбе
Жабац с својом жабом
у гостима били,
ту су много јели,
а богме и пили.
Појела је жаба
шесет и пет мува,
трбух јој се нап'о,
не може да дува.
Рече жаба жапцу:
,,Ја се, мужу, бојим,
нећу моћи кући
на ногама својим".
Жабац одговара:
,,Тешко је и мени,
ал морам помоћи
својој драгој жени".
Па јој приђе ближе,
на леђа је диже
и однесе кући
малко посрћући.
Мрак
Мислио би човек
Кад погледа мрак,
Да је страшно моћан,
Да је силно јак.
То би било наопако
Ал на срећу није тако
Свећицу зажежи,
А мрак одмах бежи!
Поштење
Поштење се не мож' купит,
јер га поштен не продаје
ни за блага сва голема.
А непоштен прод'о би га,
ал га нема.
Мали Влајко
Мали Влајко, слика нова
Ал' прилика стара
Хоће да га поштујемо
Ради наочара.
А ми ћемо, јел'те, браћо
Насмејат се малко
Рећи чемо, ниси Влајко
Већ прави будалко.
Не штују се наочари
Ни у старих људи
Већ се штују старост њина
И поштени труди.
Њине жртве, њине муке
Њино поуздање
Њихов разум, њино срце
Искуство и знање.
Теби стоје наочари
Ко калпак на јарцу,
Или као златни ланац
На сивом магарцу.
Ветар
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Малена сам
Малена сам... и птица је мала
што се небом у свет завитлала.
Лако ј' птици, птица има крила,
аој, крила, кад би моја била!
Па да пр'нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам' што се српске звале,
где год нађем Српкињице мале
да им паднем на те груди беле,
да им кажем: ,,Благо теби, селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам... и цвеће је мало
што је својом душом мирисало.
Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде
па излије са срдашца јаде!
Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.
Па би дошле Српкињице миле,
мноме би се лепо окитиле,
мет'ле би ме за те груди беле,
а мирис би говорио: ,,Селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам... и звезда је мала
што се тамо горе засијала.
Лако ј' звезди, има свога сјаја,
а ја имам само уздисаја!
Да сам звезда, као што сам мала,
на српском бих небу засијала,
изишле би Српкињице мале
па би звезду жељно погледале,
а звезда би говорила сјајем,
дичним сјајем, српским уздисајем:
,,Благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Ал' сироче худе моје среће!
Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.
Српкиња сам с дична Србобрана,
дична града још дичнијих рана!
Кад се сетим где сам се родила,
кад се сетим, тад ми ничу крила,
кад се сетим, не треба ми више,
тад ми срце као цвет мирише
кад споменем дичну Србадију,
тад се дижем више звезда свију,
више звезда до Бога милога,
па га молим, а рад српства свога,
да га чува, весела му мајка,
Српство ј' мени мајка и бабајка!
Нађите ми
Нађите ми једног миша,
Ма у коме света крају,
Ког је мајка одгурнула
Да га мачке васпитају.
Нађите ми једну муву
Која памти таквих брука,
Да је отац, да је мајка
Слали у ,,лер" код паука.
Нађите ми једно зече,
Било горе, било доле,
које отац, мајка шаље
Да му хрти мозак соле.
Нађите ми то голупче
Које је икад слала мати
Иди, чедо, у јастребе,
Они ће те васпитати.
Нађите ми једну овцу
Овца је барем ћуди млаке,
Која је слала јагње своје
На науке у курјаке.
Нађите ми где кокошку
Доста ми је једна сама,
Која је слала пилад своју
У клостере лисицама.
Та један ми пример дајте
Да је зверка тако крута,
А ја ћу вам рећи хвала
четрдесет и два пута.
Мали цртач
Кад погледам дело своје
Ја се надам нешто мало
Кад одрастем да ћу бити
Ил' молер ил' мазало.
Нашо Јова кућицу
Нашо Јова кућицу,
Увуко се под кров,
Отуд вири, вичући:
,,Сад сам ја Гаров".
,,Ко ми приђе, ујешћу га"
Тако прети мали Јова.
Ал се нико не боји
Од новог Гарова.
Мајка чита књижицу
Мајка чита књижицу, на крилу јој Анка
Са десне јој Љубица, а с леве Јованка.
Деца помно слушају шта у књизи пише,
ни једно се не миче, чисто и не дише.
Свршило се.
,,Бога ми, красна је то бајка!"
- тако вели Љубица, тако и Јованка.
А шта вели Анцица, тај мајушни налеп?
Она мајци прошапта: ,,Хајде још једалед!"
Напомена матери
Наша мала Јуца
Са столице муца:
,,Мати, мати, мати,
Знаш колко је сати?
Здлаво много куца,
Тлеба да се луца
Гладна сам већ и ја,
Гладна је и куца,
Па и птица пева
И њој клце цлева."
Наш јунак
Погледајте амо,
Децо, са свих страна,
Ето, то је наш чувени
Јунак од мегдана.
У руци му копље,
Коме нема пара
(Ништа зато ако је
Оклагија стара).
О бедру му сабља,
Ни њој нема мане
(Случајно је опасао
Сад са десне стране).
На глави му клобук,
С њиме парадира
(На слици се не види
Да је од папира).
И трумбету има
Кад треба да свира
(Док не стекне своју чету
Сам се егзерцира).
На авану стоји,
На све стране варда,
Ко га пита, одговара:
,,Ја сам аван - гарда!"
На леду
Ој, дуледу, дуледу
Овако је на леду.
Ноге као стреле,
Терај, брацо, селе!
Весело је, весело,
Све се живо креће.
Нос се мало црвени,
Ал отпасти неће.
Један лети управо,
Други мало кружи
Свако чека похвалу,
Ако је заслужи.
Ој, дуледу, дуледу,
Овако је на леду.
Ту је живот прави,
Док се не открави.
На слави код лава
У пећини краља лава
Била слава.
Ту је било красних јела
Од сто фела.
Крај осталих животиња,
Беше ту и свиња.
Свиња њушка тамо - амо,
П' онда рече, чујте само.
Рече: ,,Шта?
Зар ту нема мекиња?"
Несрећа се догодила
Шта је, сејо, шта је, шта је?
,,Несрећа је!
Скакала ми слатка лутка
По камену,
Па скрхала леву ногу
У колену".
То је голем јад,
Па шта ћемо сад?
,,Ето, јадна, и не дречи,
Али треба да се лечи,
Шаљ'мо брзо по лекара
Или барем по столара“.
,,Дај мелема!"
Ал га нема...
И одоше две сестрице
Да туткало бар потраже,
Јер и то помаже.
Овако се спава
Ако не зна која глава
Како се мирно, слатко спава,
Нека само
Дође амо.
Ја ћу тако добар бити
Па ћу сваког научити.
Могао би човек чути
Како расте трава,
А зашто су ућутали?
Мали браца спава.
Неће мачка да се играмо
Ала је та мачка!
Цео дан је грдим,
Ал сад ми је дошло,
Да се већ расрдим!
Носим је овамо,
Носим јео онамо,
Покажем јој књигу
,,Хајде да читамо!"
У књизи су слике
Она и не гледи.
,,Па кад нећеш да читаш,
А ти мало преди!"
Неће ни да преде
(А још како уме).
Што год речем чини се
Ко да не разуме.
Огрнем јој ћебе,
Стресе га са себе
Ја јој пружим лутку,
Она је огребе.
,,Ако хоћеш, ево ти
Мој шеширић мали!"
Тек јој метнух на главу,
А она га свали.
Па зар вреди такав створ
да се с њиме дружим
Дошло ми је, бога ми,
да је мајци тужим.
Није право
Није право, секо
Само срчеш млеко,
А сирота цица,
То јој глад голица.
И она би хтела
Због напитка бела.
Теби даде мати,
Ти ћеш цици дати.
Да будете сити
И цицуљка и ти.
Неда Ђука, јабука
Пун је шешир
Јабука
Добио на дар
Е па што се
Мргоди
Као говедар?
Причуо му с'
Неки глас:
,,Дај ми један пар".
Неда Ђука
Јабука
То је цела ствар.
Зашт' је војска ућутала
Играла се деца мала
боја и војника,
а у боју има увек
вике и усклика.
Душмана су надјачали,
град су му отели;
победа је њина била,
њом су се занели.
Па ето их, вратише се
још од боја врући,
вратише се под заставом
кући певајући.
Ал' у собу кад уђоше
са тешкога пута,
наједаред цела војска
к'о нема заћута.
Могао би човек чути
како расте трава. -
А зашто су ућутали?
- Мали браца спава!
Нова радост
Лутко моја, лучице,
Хајде да играмо!
Лутко моја, лучице,
Јоште данас само!
Ципеле сам изула
Мајсор их оправља
А сутра ћу у школу,
Ако Бог да здравља.
Ја ћу сутра у школу,
Одвешће ме стрина
Јер ја имам, па имам
Већ седам година.
Лутко моја, лучице,
Што си тако мала?
Да си већа и тебе
У школу бих дала.
Али нека, нека те,
Остај мало сама
Бићеш и ти старија
За годину дана.
Увек ћеш ме чекати
Код мог брата Луке
Кад се вратим из школе,
Ти рашири руке.
Кад те браца испусти,
Мораш лепо дубит
Кад се вратим из школе,
Ја ћу те пољубит.
Покашћу ти писмена
Из мога буквара
Учићу те како се
Српски разговара.
Никад мира
Што је много, баш је много
Ја сам већем изнемого
Хајде, Мура, штап прескачи
Бацим пиљак, мораш наћи
Хајде Мура, мало члови
Хајде, Мура, зеца лови
Одем куда, газда пита
Куд се Мура ваздан скита
Кад му дође, он ме грува
Шибе, Мура, пун си бува
Ако ћутим: Зашт' не лаје
Ако лајем: Шта је? Шта је?
Дању зебем ил' се парим
Ноћу морам да стражарим
С мачком морам да се свађам
Деци морам да угађам
А кад дође да се једе
Сви за пуном софром седе
Ту се пева, ту се гости
Мени баце две-три кости
Легнем мало да продремам
Јест, ни онда мира немам
Ту је трка од чељади
Ту су муве, ту обади
Макар лег'о потрбушке
Свирају ми око њушке
Ни за часак не смем лећи
То је баш керећи.
Опомена
Децо моја свеколика,
Почувајте свог језика,
Јер је језик на зло брз, превари се радо,
Са језика хитрена већ је многи страд'о!
Са језика хитрена већ је многи страдо,
Јер језик на зло брз, превари се радо!
Децо моја свеколика.
Децо моја, добро моје,
Почувајте очи своје,
Не гледајте на оне, које по злу блуде,
Очи своје уприте у ваљане људе!
Очи своје уприте у ваљане људе,
Не гледајте на оне, који по злу блуде!
Почувајте очи своје,
Децо моја, добро моје!
Децо моја, добро моје,
Почувајте уши своје,
Зле су речи отроване, знајте, децо знајте,
Ко вас на зло наводи, ви га не слушајте!
Ко вас на зло наводи, ви га не слушајте,
Зле су речи отроване, знајте, децо знајте!
Почувајте уши своје,
Децо моја, добро моје!
Језик, уши, очи,
Чудне су то моћи,
Ко им силу разуме, том су божји дари,
Тешко оном довека, ко их занемари!
Тешко оном довека, ко их занемари,
Ко им силу разуме, том су Божји дари!
Чудне су то моћи,
Језик, уши, очи!
Неспремна Ана
То је она иста Ана
Што је јуче целог дана
По улици витлала.
Тукла птице, тресла дрва,
На љуљашци она прва,
Само није читала.
Ко не ради, тај се пати,
Ко не учи не мож' знати
А незнање чека срам.
Седи, Ано, кад је тако,
Ал одјако, ал одјако,
Не играј се по ваздан!
О мишу
Редуша је нешто врло љута -
Бежите јој с пута!
Више, праска, псује, кара
И овако проговара:
,,Ето, ви'иш,
Тај проклети миш!
Ево опет нове штете,
Глете, глете!
Та то је страхота
Од тог малог скота!
Где осети мало јела,
Хладна, брела,
Таки скочи
Да с' осмочи:
Печенице
Заштипкује,
Кобасице
Десеткује.
Па кол'ко је мали,
Заклопче стровали,
Прогризе ми вреће,
Поједе ми свеће,
По орману шета,
Брава му не смета,
На качици рупу створи -
А никад се не умори“.
Ал' почекај мало,
Сад ми ј' на ум пало:
,,Не бојиш се вике,
Не бојиш се псовке,
А да видим хоћеш ли се
Бојат мишоловке!¨
Ко на лаки крили''
До дућана зађе,
па за часак тили
Мишоловку нађе.
Трчи кући без обзира,
У њу тура парче сира,
Па се смеје врашкој справи;
Усред собе на земљу је стави
И врата забрави.
Ал' ево ти мише
Да сир омирише,
Већ му чудно
Зазубица расте,
Брци му се смеше -
Сад ће да с' омасте!
Ушићули, куша срећу,
Па премишља: Хоћу! Нећу!
Хоћу, нећу - хоћу!
То је било ноћу.
Свака душа спава -
Сад је згода права.
Па се згури,
Па зажмури,
Главу тури
Да појури
Кроз те жице
Несрећнице.
А кад стиже
Сиру ближе,
Од милине сав се стопи -
А клопка се склопи!
,,Јао, јао, јао!
Сада сам пропао!“
Пође десно - нема куда,
Пође лево - жица ј' свуда,
Лево, десно, свуд је жица,
Свуд је жица, несрећница!
Ту је плак'о, ту је цико,
Ал' му помоћ не да нико.
А кад јутро свану,
Отвори се соба
И редуша на белом длану
Виде свога роба.
Па му вели: ,,А гле, мијо,
Где си се ти сакрио?
А да ниси тако лаком био,
Још не би долијо!“
Не трпи брњицу
То још нисам дочекао
У животу своме,
Та нећу је трпети,
Свисн'о бих под њоме.
Кућноме чувару,
Будноме стражару,
Тако верном псету
Да брњицу мету!
Не могу да ланем
Ни на судбу клету, --
Има л` такве невоље
Још гдегод на свету!
Ноћни стражар
Село ми је ниско, мало
То ј' његова ствар
А ја сам му чувар
Ноћни му стражар.
Нико не сме прићи
Близу селу мом
Ту ја стражу чувам
С мојом Жутијом.
Кад је цело село
У најслађем сну
Онда у рог дунем
Да је поноћ ту.
Из фењера кад ми
Сукне мали дим
Ја повичем: ,,Ватра"
Да их уплашим.
Никад нисам за то
Плате молио
(А баш и да јесам, не бих добио).
Доста ми је пошаст
То је главна ствар
Није шала бити
У селу стражар.
Ја и дању умем
Развим своју моћ
Кад запалим фењер
Мора бити ноћ.
Кад Жутија лане
Ја повичем: ,,Тат"
Па тако ми прође
Читав један сат.
Ево ме, гледајте
Ја сам чувар тај
А кад ми додија
Онда буде крај.
Да поруши село
Пустим Ђутију
А ја куће скупим
Па у кутију.
Птица у кавезу
На прозору кавез стоји,
У кавезу птица мала,
А тужна је, врло тужна,
Тек што није заплакла.
Па је пита хранитељка
Кад грумечак њојзи даде
,,Шта је теби птицо моја?
Изјадај ми своје јаде!
Ти сад имаш лепу кућу,
Ја ти дајем лепо хране,
Сад би могла певат песме
Да се ори на све стране".
Из кавеза птица вели
Гледећ тамо у даљине:
,,Имам свега, тешко мени!
И људи ми добро чине
Исувише имам свега
Што немају друге птице,
Ал највећег добра немам,
Немам своје слободице!"
Разговор са мачетом
Цицуљко,
Мицуљко,
Овамо се вуци
Помисли,
Погоди,
Шта имам у руци?
Један грумен шећера,
Нек ти буде вечера.
,,Шећера!
Вечера!!
Здраво ми је фино.
Можеш га
Појести
С твојим канарином.
Знаш ти шта је за менека
Један чанак млека".
Птице на прозору
У соби је топло,
Пећ ваљано греје
На прозору стоји
Братац поред сеје.
Гледе како зима
Напољу се љути
Хтела би све живо
Снегом обасути.
Ка прозору дошле
Две кукавне птице,
Да можда је и ту
Братац до сестрице.
Ка прозору дошле
Па у децу гледе,
Не певају, већем
Као да беседе:
,,Није сваком ласно
У те зимње дане
Који нема крова,
Тај нема ни хране.
Ви не знате децо,
Руменога лица,
Много је патника,
И људи и птица.
Помозите, ако је
Срце вам у грудма,
Ви нама птицама,
А људи ће људма“.
На Светога Саву
Кад сте јуче, мила децо,
сви радосни били,
чистом душом свете песме
угоднику вили.
Песме вили на његову
и на своју дику,
Светом Сави, српског рода
првом просветнику.
Наме паде, не знам зашто,
нека брига љута,
уздан'о сам тога дана
неколико пута.
Сећ'о сам се црна мрака
и борбе крваве,
па сам глед'о у икону
Светитеља Саве.
Одвеле ме брижне мисли
до оних крајева
где још ни сад српској деци
српске школе нема.
Како је то њима тешко
лутати по тами,
у туђини, у несвојти
видети се сами.
Благо вама, мила децо,
којима се даје
да у свакој драгој школи
прибирате знање!
Где с језиком миле мајке
свака врлост буди,
где с' учите да будете
и Срби и људи.
Штујте школе као темељ
будућности праве,
српску школу к'о аманет
Светитеља Саве.
Благо вама идућ к знању
по српскоме путу,
ал ја плачем кад год видим
грану откинуту.
Срећа и памет
Многи веле: ,,Немам среће!"
Ал ни један да се сети,
па да каткад и то рече
да нема - памети.
Пази шта чиниш
Нежном руком дотичи се цвета
ком се боја под росом прелива,
за час тили од наглости твоје
спашће с њега прашнаста кадива
сатро си му красоту с недара,
а што оста, то је жалост прека...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Дивна крила видиш у лептира
који лети по зеленом лугу,
гледајући очи ти се сладе
ко да видиш у близини дугу.
Зграбиш ли га, нестаће му шара,
прекин'о си млађана му века...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Славуј поје у брсноме жбуну,
ти га слушаш, у песми уживаш,
штуј му срећу и слободу драгу,
занемеће ако га повијаш.
Савест ће те љуто да покара,
навук'о си клетву на себека...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Сад је већ велика
Ето видиш, мати мила,
Сама сам се пробудила,
Сама сам се јуче свукла,
А сама сам се сад обукла,
Је ли, сад сам велика?
А кад дигнем руке горе,
Оне оду преко главе
Кад би стала на клупицу,
Видела бих преко Саве,
Велика сам, велика.
Сад ћу и ја ко и сека
Добит' већу чашу млека
И земичку здраво белу,
Ал, не полак, него целу,
Је ли, мати, то се зна!
Песма о песми
Где је бола где је јада
Песма блажи
Где се клоне где се пада
Песма снази
Где су људи добре ћуди
Песма се ори
Што не можеш друкчије рећи
Песма збори
Где утехе нема друге
Песма стиже
А где сумња све обори
Песма диже.
Ено мајке код колевке
Чеда тија
Чедо спава
А мајка га
Песмом њија
Песма мири
Лепше него цвеће мајско
А што песма чеду жели
Ти је рајско.
Тако и ваља
Слатко је и гледат
како једе Ана
комад бела хлеба,
медом намазана.
Такви залогаји
надалеко сладе,
још би лепше било
да и Милки даде.
Ал не чека Ана
да је други моли,
она своју другу
од свег срца воли.
Подноси јој комад
чак под уста благо
,,Де загризи, Милка,
кол'ко ти год драго!"
У новом капуту
Добио је капут нов
Па шета по среди,
Кад опази сиротињу
Ни да је погледи.
Ко сам, ја сам мисли он
Шта ја за ког марим!
Нек завиде који дршћу
У траљама старим!
Два сиротна детета
Стајала крај пута,
Два сиротна детета,
Без топлих капута.
Кад је холи капутлија
Дошо до њих близу,
Они су га гледали,
Завидели нису.
Мој охолко, твом капуту
Цена здраво бледи,
Чисто срце, без зависти,
Много више вреди.
Вече
Сунце је прешло своје путе
Преко неба, њива плаве,
Сад ће 'тице да ућуте,
А звездице да се јаве.
Још је светла она страна,
Јоште запад румен краси,
Као спомен великана,
Кој се смрћу не угаси.
Пастир своју фрулу лаћа,
Песма крила разавила,
Раденик се с посла враћа,
Њега грле деца мила.
Тишина се блага лије
По сеоцу нашем широм,
Вечер иде да покрије
Све уморне благим миром.
Учимо се
Учимо се, време нам је,
у младости све се мили.
Свако семе даће плода
кад будемо остарили.
Пропустимо и ове дане
остаћемо духом гњили.
Кајање ће бити горко
кад будемо остарили.
Трудимо се сада бити
телом крепки, душом чили.
То ће бити и тад наше
кад будемо остарили.
Вивак
Ви-ви-ви! Ви-ви-ви!
На стражи смо ми.
Зелени се наше перје,
А блиста се ко бисерје,
А на глави перјаница,
То се зове стражар-птица.
Ви-ви-ви! Ви-ви-ви!
На стражи смо ми.
Ко је без пушке може проћи,
Али ловац не сме доћи,
Ако дође, залуд труди,
Стража цикне, све пробуди.
Ви-ви-ви! Ви-ви-ви!
На стражи смо ми.
Ми смо спасли многе птице,
Многе птице и зверчице,
Те нас свако радо гледи,
Добра стража много вреди.
Врабац и мачка
Где ћеш, врапче, зимовати?
Пита мачка врапца стара.
,,Онде, онде
Туда, свуда!"
Тако врабац одговара.
,,Где ћеш, врапче, данас ручат?"
Пита мачка врапца стара.
,,На крај шора,
На врх ора!"
Тако врабац одговара.
,,А где ти је, конак, врапче?"
Пита мачка врапца стара.
,,Шта те брига?
Погоди га!"
Тако врабац одговара.
,,Знаш ли, море, зашт' те питам?"
,,Јер си мачка, а ја птица!"
То је рек'о
Па утек'о,
Оста мачка тужна лица.
Обележја
По свом перју птица,
По чистоћи домаћица,
По укусу со,
По роговма во,
По топлоти лето,
По лајању псето,
По говору луда
Познају се свуда.
Срда
Ја се често намрштим
И станем иза врата,
Пак се срдим и срдим
По два, по три сата.
Питају ме и отац,
И тетка и мама:
,,Шта је теби, Евице?"
Ја не знам ни сама.
А кад чело разведрим
(то ме стане труда)
Онда питам сама себе:
,,Што си била луда?"
Веверица
Алов! Онамо чак!
Да ли је још ко лак
'вако ко ја?
Јест, да!
Час крив, час прав,
час стрмоглав,
сад сам на земљи,
сад сам на грани,
сад сам на врху,
ма'ни ме ма'ни!
Још један скок, па гле!
Хајд', ко ће пре?
Ко сме?
Па тако по вас дан,
а никад сан.
Без крила лети враг
чио и лак.
Дајте ми простора,
не треба м' одмора,
брзахно, живахно,
овамо, онамо...
Зелена гора, зелен лес,
данас је слава, пир и плес.
Свирајте птичији родови,
шеве, славуји, косови
а ја ћу да вам поиграм,
умем па знам,
што имам, то вам дам!
Нисам човек, нисам птица,
ја се зовем - веверица!
Веверица вевери,
ко ће да јој замери?
А кад ловци дођу амо,
хај'те, птице, да бегамо,
нека бежи куд ко зна,
ја већ знадем куд ћу ја
горе, доле, право, криво,
брзо, лако, чило, живо,
под камење, у корење,
у тазбину, у јазбину,
кроз рупицу у кућицу,
ту се мало смирим
па кроз прозор вирим,
ловци траже: "Гди је, гди је
тај кумашин наш?"
Наћи ћеш ме, како није,
наћи ћеш ме баш!
Зецови у очајању
Давно је то било - ко би време знао,
Кад је зецовима живот додијао,
,,Јадан је то живот!" повикаше зеке,
,,Све стрепиш и трнеш од невоље неке,
Никад немаш мира, ни дању ни ноћи,
Не знаш кад ће ловац с хртовима доћи!"
Сви пођоше, дакле, због вечите страве,
Да у воду скоче, па да се удаве.
Кад је дошла руља, духа тако слаба,
До језера, ту је било много жаба.
А малене жабице кад спазише зеке,
У највећем страху повикаше: ,,Креке!"
Поскакаше, јадне, стрмоглавим скоком
Да се спасу у свом језеру дубоком.
Једно зече рече: ,,Пријатељи моји,
Гле, зар има кога ко се и нас боји!
Е, хвала ти, Боже!
Хајдмо, браћо, натраг, још се живет може!"