Десанка Максимовић (избор песама)
Из збирке „Росна руковет“
КУПИНЕ
Стасале крај потока
купинице црна ока.
Црна ока, црна лица,
прозборила купиница:
„Танка брезо белобока,
што се нишеш крај потока,
ко у гори, посведочи,
има од нас црње очи?“
Зашумела брезе грана:
„Има црње очи Стана,
Стана мала чобаница,
из тих тамо колибица.“
У ГОСТИМА
Позвао је мај,
све бубе на чај,
од осе до пчеле,
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце
и рударе ровце.
Спремио је мај
судове за чај,
изнео у поље
разнобојне шоље,
позлаћене купе,
чутурице скупе,
и румене зделе
и крчаге беле.
Сипао је мај
сваком мед у чај,
у црвене лале,
у звончиће мале,
у хајдучку траву,
перунику плаву,
у жуте љутиће,
да заслади пиће.
Попио је свак,
и лептирић лак,
чаја пола литре.
Засвирале цитре,
зачула се труба
свирачица буба,
из оближњег жбуна
запевала жуна.
КО ЈЕ ВЕЋИ
Паче патки до чланака,
патка коки до пазуха,
кока петлу до грудњака,
пето ћурку све до уха,
гуска с гуском подједнака,
теле крави до вимена,
ждребе коњу до стремена,
јагњад овци до срдаца,
прасе јаги све до руна,
а до њушке куци маца,
чворак врапцу испод кљуна,
врабац свраки до колена,
сврака врани до повије,
жабац бари до окрека,
рачић реци до камена,
до обали њиви река,
мравак цврчку до гудала,
цврчак пужу до рогова,
мишић маци до бркова,
јела звезди до очију,
месец сунцу до пламена,
дете мами до криоца,
мама тати до рамена.
ВЕВЕРИЦЕ
Веверице гаравуше,
с белом траком око гуше
играле се једном дању
на букову старом пању
тек узрелим лешницима
кликерчића и пиљака,
покрај птица и биљака.
Утом једна, понајмлађа,
два лешника сакри смеђа
украј пања, иза леђа;
није знала шта је крађа,
дајем вама тврду веру,
мислила је сме их скрити
за вечеру.
– Где је нама пиљак пети,
где је трећи понајвећи,
куд се учас мого дети?
заграјале гаравуше.
Зграби ли га можда жуња,
скри ли зечић испод гуња,
или буква испод скута,
или некуд одскакута?
Кад ето ти чете мрави
трчи уз пањ да им јави:
-Нашли смо вам два лешника
повелика ту у трави!
И на пању опет ено
играју се све поштено,
а у мале изјелице
букти лице све црвено.
КИША НА ЛИВАДИ
Умијте, умијте добро очи,
говори ливада деци – цвећу,
док киша овако из неба точи
и пере кровове, круне дрвећу.
Умијте, умијте добро лице
док пљусак овако из неба лије,
умијте румене трепавице,
да буду јоште руменије.
Умивајте се, перунике,
док киша плаха још не суста;
ивањска траво, расплећи кике,
коса је у тебе дуга и густа.
Има данас кишице младе,
да се окупа сто ливада,
расплећите се, беле раде,
докле овако снажно пада.
Перите рупце шарене, жуте,
говори ливада кћерима редом,
перите беле рукаве, скуте,
по целом пољу, недогледом.
Има данас на небу воде,
да се окупа сто пашњака.
Умивајте се! Да, живе згоде:
киша је тако бујна и млака!
СТЕНА ПОД МАХОВИНОМ
Заплака од зиме стена сива,
само је облак густи покрива.
То веверица, лија и куна
дочуле из далеког жбуна.
И за вретена зелена селе,
десет година преле, преле.
И десет дугих ткале, ткале,
од маховине кожух саткале.
Сад нека дува кошава, бура,
одевена је стена сура.
Топло јој ко у стогу сламе
испод зелене меке доламе.
АПРИЛСКА ПЕСМА
Девојчице, ја сам расла
где расту зебе и чворци,
где хује пропланци, шуме,
и ветри развигорци.
Двориште је моје било
поред саме бистре реке,
навраћеле су у њега
често лисице и зеке.
Девојчице, ја сам расла
где се у високој трави
поваздан играју жмуре
скакавци, попци и мрави.
И сад чим добијем писмо
од зеленога априла,
пожелим да се вратим
где сам у детињству била.
Кућа је стајала моја
украј кућице пужа,
близу танке путање
што се кроз поље пружа.
Тркали су се са мном
потоци, брзи тркачи,
хрвала сам се са ветром,
да видимо ко је јачи.
Пљуском сам априлским ишла
по води до чланака,
обућицу је моју
сушила добра бака.
И сад кад добијем писмо
од зеленога априла,
сетим се како је она
добра, предобра била.
Ја сам расла где звезда
изнад брда израста,
где се играју на ветру
деца граба и храста.
Расла сам тамо где расте
месец румени, здрави,
с децом се на реци игра,
мост им сребрни прави.
Расла сам где расте небо
изнад поља у цвету,
била сам ближа сунцу
но жутом сунцокрету.
Зато чим ми се април
картом отуда јави,
пожелим да са њим прођем
тамо по густој трави.
ОБЛАК УМЕТНИК
Гледала сам на небу
облачак инокосни,
као цвет лагани, росни.
Сам сред пучине сиве,
без друга каквог, облака,
без блиске душе живе,
стао је да се пашти
да дворац сазида бели
како га види у машти.
Зида га, зида час цели,
па незадовољан сруши,
остане без иметка, и поново све диже
испочетка, испочетка.
Сад му се не свиде куле,
без срца их обара;
а сад од степеништа
камен на камену не оста,
па опет изнова ствара –
никад му није доста.
Код куће, на месецу
кад ноћ доплови бледом,
потражих последње песме
што сам их писала за децу
да видим не морам ли
све их брисати редом.
РАЗГОВОР БРЕЗЕ И АРИША
Једанпут у брдима
док је сипила киша,
разговор овај сам чула
између брезе беле
и прозрачног ариша.
Бреза је рекла: „Ја волим
девојчицу која је чиста,
бела као моја кора,
која се пријатељски смеши
на сваког у шуми створа.“
Ариш је рекао: „Ја волим
дечака што се држи право
као стабло ариша,
који уме и да плане,
а уме и да се стиша.“
Бреза је наставила:
„Мени је много мила
девојчица која уме
ко трава јутарња да плаче,
да прича као шуме.“
Ариш је додао:
„Ја волим дечака поносита,
коме се још из далека
храброст на лицу чита.“
УДУБИ СЕ, ДЕЧАЧЕ
Удуби се, удуби, дечаче,
за све што се на свету гради
треба времена и труда,
да на море исплови лађа,
да се садеље руда.
Сваки завртањ танки
прво беше мисао чија,
и та проста дашчица санки,
и перо којим пишеш,
часовник што избија.
Удуби се, удуби, дечаче,
у слику пред собом, у књигу
над којом ти очи зраче,
око свега је човек
видео велику бригу.
Удуби се, удуби, дечаче,
у светле бразде њива,
у те воћке без броја,
све чему се ужива,
из нечијег никло је зноја.
Није у једном трену
постала ни река ни звезда
ни стена што је талас плаче,
птица сто пута прхне
док створи топлоту гнезда.
Удуби се, удуби, дечаче.
КУПИНЕ
Стасале крај потока
купинице црна ока.
Црна ока, црна лица,
прозборила купиница:
„Танка брезо белобока,
што се нишеш крај потока,
ко у гори, посведочи,
има од нас црње очи?“
Зашумела брезе грана:
„Има црње очи Стана,
Стана мала чобаница,
из тих тамо колибица.“
У ГОСТИМА
Позвао је мај,
све бубе на чај,
од осе до пчеле,
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце
и рударе ровце.
Спремио је мај
судове за чај,
изнео у поље
разнобојне шоље,
позлаћене купе,
чутурице скупе,
и румене зделе
и крчаге беле.
Сипао је мај
сваком мед у чај,
у црвене лале,
у звончиће мале,
у хајдучку траву,
перунику плаву,
у жуте љутиће,
да заслади пиће.
Попио је свак,
и лептирић лак,
чаја пола литре.
Засвирале цитре,
зачула се труба
свирачица буба,
из оближњег жбуна
запевала жуна.
КО ЈЕ ВЕЋИ
Паче патки до чланака,
патка коки до пазуха,
кока петлу до грудњака,
пето ћурку све до уха,
гуска с гуском подједнака,
теле крави до вимена,
ждребе коњу до стремена,
јагњад овци до срдаца,
прасе јаги све до руна,
а до њушке куци маца,
чворак врапцу испод кљуна,
врабац свраки до колена,
сврака врани до повије,
жабац бари до окрека,
рачић реци до камена,
до обали њиви река,
мравак цврчку до гудала,
цврчак пужу до рогова,
мишић маци до бркова,
јела звезди до очију,
месец сунцу до пламена,
дете мами до криоца,
мама тати до рамена.
ВЕВЕРИЦЕ
Веверице гаравуше,
с белом траком око гуше
играле се једном дању
на букову старом пању
тек узрелим лешницима
кликерчића и пиљака,
покрај птица и биљака.
Утом једна, понајмлађа,
два лешника сакри смеђа
украј пања, иза леђа;
није знала шта је крађа,
дајем вама тврду веру,
мислила је сме их скрити
за вечеру.
– Где је нама пиљак пети,
где је трећи понајвећи,
куд се учас мого дети?
заграјале гаравуше.
Зграби ли га можда жуња,
скри ли зечић испод гуња,
или буква испод скута,
или некуд одскакута?
Кад ето ти чете мрави
трчи уз пањ да им јави:
-Нашли смо вам два лешника
повелика ту у трави!
И на пању опет ено
играју се све поштено,
а у мале изјелице
букти лице све црвено.
КИША НА ЛИВАДИ
Умијте, умијте добро очи,
говори ливада деци – цвећу,
док киша овако из неба точи
и пере кровове, круне дрвећу.
Умијте, умијте добро лице
док пљусак овако из неба лије,
умијте румене трепавице,
да буду јоште руменије.
Умивајте се, перунике,
док киша плаха још не суста;
ивањска траво, расплећи кике,
коса је у тебе дуга и густа.
Има данас кишице младе,
да се окупа сто ливада,
расплећите се, беле раде,
докле овако снажно пада.
Перите рупце шарене, жуте,
говори ливада кћерима редом,
перите беле рукаве, скуте,
по целом пољу, недогледом.
Има данас на небу воде,
да се окупа сто пашњака.
Умивајте се! Да, живе згоде:
киша је тако бујна и млака!
СТЕНА ПОД МАХОВИНОМ
Заплака од зиме стена сива,
само је облак густи покрива.
То веверица, лија и куна
дочуле из далеког жбуна.
И за вретена зелена селе,
десет година преле, преле.
И десет дугих ткале, ткале,
од маховине кожух саткале.
Сад нека дува кошава, бура,
одевена је стена сура.
Топло јој ко у стогу сламе
испод зелене меке доламе.
АПРИЛСКА ПЕСМА
Девојчице, ја сам расла
где расту зебе и чворци,
где хује пропланци, шуме,
и ветри развигорци.
Двориште је моје било
поред саме бистре реке,
навраћеле су у њега
често лисице и зеке.
Девојчице, ја сам расла
где се у високој трави
поваздан играју жмуре
скакавци, попци и мрави.
И сад чим добијем писмо
од зеленога априла,
пожелим да се вратим
где сам у детињству била.
Кућа је стајала моја
украј кућице пужа,
близу танке путање
што се кроз поље пружа.
Тркали су се са мном
потоци, брзи тркачи,
хрвала сам се са ветром,
да видимо ко је јачи.
Пљуском сам априлским ишла
по води до чланака,
обућицу је моју
сушила добра бака.
И сад кад добијем писмо
од зеленога априла,
сетим се како је она
добра, предобра била.
Ја сам расла где звезда
изнад брда израста,
где се играју на ветру
деца граба и храста.
Расла сам тамо где расте
месец румени, здрави,
с децом се на реци игра,
мост им сребрни прави.
Расла сам где расте небо
изнад поља у цвету,
била сам ближа сунцу
но жутом сунцокрету.
Зато чим ми се април
картом отуда јави,
пожелим да са њим прођем
тамо по густој трави.
ОБЛАК УМЕТНИК
Гледала сам на небу
облачак инокосни,
као цвет лагани, росни.
Сам сред пучине сиве,
без друга каквог, облака,
без блиске душе живе,
стао је да се пашти
да дворац сазида бели
како га види у машти.
Зида га, зида час цели,
па незадовољан сруши,
остане без иметка, и поново све диже
испочетка, испочетка.
Сад му се не свиде куле,
без срца их обара;
а сад од степеништа
камен на камену не оста,
па опет изнова ствара –
никад му није доста.
Код куће, на месецу
кад ноћ доплови бледом,
потражих последње песме
што сам их писала за децу
да видим не морам ли
све их брисати редом.
РАЗГОВОР БРЕЗЕ И АРИША
Једанпут у брдима
док је сипила киша,
разговор овај сам чула
између брезе беле
и прозрачног ариша.
Бреза је рекла: „Ја волим
девојчицу која је чиста,
бела као моја кора,
која се пријатељски смеши
на сваког у шуми створа.“
Ариш је рекао: „Ја волим
дечака што се држи право
као стабло ариша,
који уме и да плане,
а уме и да се стиша.“
Бреза је наставила:
„Мени је много мила
девојчица која уме
ко трава јутарња да плаче,
да прича као шуме.“
Ариш је додао:
„Ја волим дечака поносита,
коме се још из далека
храброст на лицу чита.“
УДУБИ СЕ, ДЕЧАЧЕ
Удуби се, удуби, дечаче,
за све што се на свету гради
треба времена и труда,
да на море исплови лађа,
да се садеље руда.
Сваки завртањ танки
прво беше мисао чија,
и та проста дашчица санки,
и перо којим пишеш,
часовник што избија.
Удуби се, удуби, дечаче,
у слику пред собом, у књигу
над којом ти очи зраче,
око свега је човек
видео велику бригу.
Удуби се, удуби, дечаче,
у светле бразде њива,
у те воћке без броја,
све чему се ужива,
из нечијег никло је зноја.
Није у једном трену
постала ни река ни звезда
ни стена што је талас плаче,
птица сто пута прхне
док створи топлоту гнезда.
Удуби се, удуби, дечаче.