Мирослав Антић
|
Лако је теби
Лако је теби кад имаш брата
па може да те штити и брани.
Кад се у дворишту играте рата,
он увек стоји на твојој страни.
Од свих је бољи.
Од свих је јачи.
Зато брат тако много значи.
Лако је теби кад имаш брата:
смеш да се правиш важан пред свима.
У биоскопу нема карата,
он само трепне и - већ их има.
На утакмици нигде места,
он само мигне - три клинца дигне.
Познаје сваког кондуктера.
Познаје сваког посластичара.
Има у граду триста другара.
Мени је тешко јер немам брата
па пазим с ким се играм рата,
јер није свако на мојој страни
спреман да увек баш мене брани.
А кад се с другом децом потучем,
обично дебљи крај извучем.
Код куће радим сам за двоје
и што је моје и што није моје:
и угаљ вучем,
и рубље скупим,
и собу спремим,
и млеко купим...
И тако: пошто немам брата
морам да будем вредан сам,
да будем двоструко вредан сам
и да одрастем сасвим сам.
Од свега што на свету знам
најстрашније је кад си сам.
Дрхтава песма
Осећам: нешто у мени расте
помало болно - помало бело,
као да некакве збуњене ласте
лете кроз моју главу и тело.
Врте се...
Престижу...
Несто траже...
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу.
А тата каже:
ош си ти балава за такве ствари.
Осећам нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог уопште не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи.
А тата каже:
још си балава за такве ствари.
Онда ме закити презрело лето:
два грозда као две топле значке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространство да озари.
Плачем од среће,
а тата каже:
још си ти балава за такве ствари.
Природо чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај - ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
ко и ја балава за дивне ствари.
Неповратна песма
Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш,
немој да ми нешто петљаш,
немој да ми хоћеш - нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати,
ту је оно чему можес срце дати,
ал' ако се икад вратиш
мораш знати
ту ћеш стати
и остати.
Очима се у свет трчи,
главом рије млако вече,
од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем,
и од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и чарлија твој почетак.
Ти за корен ниси створен.
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш - немој стати.
Махни руком, и одјури.
Ко зна куд ћеш,
ко зна зашто,
ко зна шта те тамо чека.
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети, сањај, трчи,
стварај зору кад је вече.
Нек' од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш - крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал' ако се и позлатиш,
ил' све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.
Тајна
Свако има неку тајну:
шу-шу-шу..
Неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.
Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне: само теби
као другу - шу-шу-шу..
Обично су тајне главне
измишљене и љубавне.
Ал и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер - иначе
зашто би се звале тајне?
И ја имам једну тајну
врло важну, врло вредну.
Ником другом - само теби
пришапнућу јутрос њу.
Ходи ближе: шу-шу-шу..
Сутра рано.. шу-шу-шу..
Баш онамо.. шу-шу-шу..
Али ником то не кажи.
Сам потражи.
Шу-шу-шу..
Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.
Записано у среду
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.
Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је..
Ал окрећем се дуго.. дуго..
Плава звезда
Иза шума, иза гора,
иза река, иза мора
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека
чудна нека звезда плава,
звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад жамуриш и кад заспиш,
ти покушај да је чујеш,
да осетиш,
да је стигнеш и ухватиш
и сачуваш кад се вратиш.
Али пази ако није
сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава:
да се сања до свитања.
Мора даље да се лута.
Тристо пута.
Петсто пута.
Мора друга да се нађе.
Трећа.
Пета.
Мора у сну да се зађе
на крај света.
И још даље иза краја:
до бескраја.
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде
не испустиш док се будиш.
Једног дана,
једне ноћи,
не знам када, ал знам тачно,
изгледаће небо без ње
тако празно, тако мрачно.
И сва сунца
све лепоте
и све очи што се јаве,
никад без ње неће бити
сасвим твоје, сасвим праве.
Ја ти нећу рећи шта је
ова звезда чудна, сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна.
Плави чуперак
Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
- У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
вец једне Сање из шестог ,,а".
Па шта?
Видећеш шта - кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало - мало.. па поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљес тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш - а све којешта учиш.
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш нокте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.
Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака- правог јунака
направи туњавка и неспретњака.
Осећам: нешто у мени расте
помало болно - помало бело,
као да некакве збуњене ласте
лете кроз моју главу и тело.
Врте се...
Престижу...
Несто траже...
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу.
А тата каже:
ош си ти балава за такве ствари.
Осећам нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог уопште не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи.
А тата каже:
још си балава за такве ствари.
Онда ме закити презрело лето:
два грозда као две топле значке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространство да озари.
Плачем од среће,
а тата каже:
још си ти балава за такве ствари.
Природо чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај - ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
ко и ја балава за дивне ствари.
Неповратна песма
Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш,
немој да ми нешто петљаш,
немој да ми хоћеш - нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати,
ту је оно чему можес срце дати,
ал' ако се икад вратиш
мораш знати
ту ћеш стати
и остати.
Очима се у свет трчи,
главом рије млако вече,
од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем,
и од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и чарлија твој почетак.
Ти за корен ниси створен.
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш - немој стати.
Махни руком, и одјури.
Ко зна куд ћеш,
ко зна зашто,
ко зна шта те тамо чека.
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети, сањај, трчи,
стварај зору кад је вече.
Нек' од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш - крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал' ако се и позлатиш,
ил' све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.
Тајна
Свако има неку тајну:
шу-шу-шу..
Неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.
Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне: само теби
као другу - шу-шу-шу..
Обично су тајне главне
измишљене и љубавне.
Ал и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер - иначе
зашто би се звале тајне?
И ја имам једну тајну
врло важну, врло вредну.
Ником другом - само теби
пришапнућу јутрос њу.
Ходи ближе: шу-шу-шу..
Сутра рано.. шу-шу-шу..
Баш онамо.. шу-шу-шу..
Али ником то не кажи.
Сам потражи.
Шу-шу-шу..
Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.
Записано у среду
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.
Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је..
Ал окрећем се дуго.. дуго..
Плава звезда
Иза шума, иза гора,
иза река, иза мора
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека
чудна нека звезда плава,
звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад жамуриш и кад заспиш,
ти покушај да је чујеш,
да осетиш,
да је стигнеш и ухватиш
и сачуваш кад се вратиш.
Али пази ако није
сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава:
да се сања до свитања.
Мора даље да се лута.
Тристо пута.
Петсто пута.
Мора друга да се нађе.
Трећа.
Пета.
Мора у сну да се зађе
на крај света.
И још даље иза краја:
до бескраја.
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде
не испустиш док се будиш.
Једног дана,
једне ноћи,
не знам када, ал знам тачно,
изгледаће небо без ње
тако празно, тако мрачно.
И сва сунца
све лепоте
и све очи што се јаве,
никад без ње неће бити
сасвим твоје, сасвим праве.
Ја ти нећу рећи шта је
ова звезда чудна, сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна.
Плави чуперак
Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
- У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
вец једне Сање из шестог ,,а".
Па шта?
Видећеш шта - кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало - мало.. па поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљес тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш - а све којешта учиш.
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш нокте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.
Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака- правог јунака
направи туњавка и неспретњака.