Бранко Радићевић
Девојка на студенцу
Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњићу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
,,Дајде, селе, мало воде!”
Ове речи - слатке стреле -
Минуше ми груди беле -
Скочи' млада, њему стиго'
Диго' крчаг, руку диго'
Рука дркта... крчаг доле...
Оде на две на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошо,
Ма и овај други пошо!
ОЈ, ЈЕСЕНСКЕ ДУГЕ НОЋИ
Ој, јесенске дуге ноћи, ој.
Ој, јесенске дуге ноћи,
рек'о драги да ће доћи, ој.
Ој, драги мој.
Да л' ће доћи, ил' не доћи, ој?
Да л' ће доћи, ил' не доћи,
чекаћу га до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
Заспале су црне очи, ој.
Заспале су црне очи,
дош'о драги до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
Ој, јесенске дуге ноћи, ој.
Ој, јесенске дуге ноћи,
рек'о драги да ће доћи, ој.
Ој, драги мој.
Да л' ће доћи, ил' не доћи, ој?
Да л' ће доћи, ил' не доћи,
чекаћу га до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
Заспале су црне очи, ој.
Заспале су црне очи,
дош'о драги до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ
(МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ)
Певам дању, певам ноћу
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ' звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
милим сестрицама.
а, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
милим сестрицама.
(МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ)
Певам дању, певам ноћу
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ' звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
милим сестрицама.
а, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
милим сестрицама.
КАД БИ ОВЕ РУЖЕ МАЛЕ
Сад мој драги брдом сеће,
Брдом шеће руже бере.
Руже бере венац вије,
И над венцом сузе лије.
Кад би ове руже мале
за бол срца мога знале,
пустиле би сузу коју,
да ублаже тугу моју.
Ал' не знају, ал' не знају,
шта је узрок моме јаду...
само онај добро знаде,
што мом срцу бол зададе.
Ах, проклете руже мале,
зар за боли нисте знале...
да мој драги другу љуби,
а за њим срце жуди.
Сад мој драги брдом сеће,
Брдом шеће руже бере.
Руже бере венац вије,
И над венцом сузе лије.
Кад би ове руже мале
за бол срца мога знале,
пустиле би сузу коју,
да ублаже тугу моју.
Ал' не знају, ал' не знају,
шта је узрок моме јаду...
само онај добро знаде,
што мом срцу бол зададе.
Ах, проклете руже мале,
зар за боли нисте знале...
да мој драги другу љуби,
а за њим срце жуди.
Моје сунце
На небу ми једно сунце сјаје,
Дању сјаје, а ноћу залази,
Ти си, отац, моје друго сунце,
Које мени никад не залази.
Некада сам имô јоште једно,
Зрак је његов већ одавно седнô,
Мајци срце у груди не бије,
Тавна земља њу одавна крије,
Ти и братац, то је сада све
Штоно оста срцу мом од пре.
О, моје срце певањем се жари,
И теби мисли с тим да благодари;
О не мож' бити, не мож' никад ово,
Јер слабачко је врло пева слово.
Твоја добра, као сунца свет,
Моји певи, кâ мирисни цвет;
Сунце сјаје, сунце живот шаље,
Цветак мири, али ништа даље.
На небу ми једно сунце сјаје,
Дању сјаје, а ноћу залази,
Ти си, отац, моје друго сунце,
Које мени никад не залази.
Некада сам имô јоште једно,
Зрак је његов већ одавно седнô,
Мајци срце у груди не бије,
Тавна земља њу одавна крије,
Ти и братац, то је сада све
Штоно оста срцу мом од пре.
О, моје срце певањем се жари,
И теби мисли с тим да благодари;
О не мож' бити, не мож' никад ово,
Јер слабачко је врло пева слово.
Твоја добра, као сунца свет,
Моји певи, кâ мирисни цвет;
Сунце сјаје, сунце живот шаље,
Цветак мири, али ништа даље.
СУНЦЕ ЖЕЖЕ
Сунце жеже, запара је љута,
Свака биљка стоји забринута.
Цветак један, клонуо је жедан,
На тој суши хоће да с' осуши.
Из далека страшан облак јури,
Цвет га моли да тако не жури.
Стан' облаче, ороси ми груди,
Да се живот у мени пробуди.
Стани цвете, причекај ме болан,
Пун сам леда, даље ићи морам.
Кад се вратим помоћ' ћу ти души,
Облак оде, цветак се осуши. аги мој.
Сунце жеже, запара је љута,
Свака биљка стоји забринута.
Цветак један, клонуо је жедан,
На тој суши хоће да с' осуши.
Из далека страшан облак јури,
Цвет га моли да тако не жури.
Стан' облаче, ороси ми груди,
Да се живот у мени пробуди.
Стани цвете, причекај ме болан,
Пун сам леда, даље ићи морам.
Кад се вратим помоћ' ћу ти души,
Облак оде, цветак се осуши. аги мој.
Путник на уранку
Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,
Само што се кашто петли,
Само келпка што се чује,
Само с' онде малко светли.
Јер се данак приближује.
Бела зора вец је туна,
Јоште путник један- глај!
Поред стене поред жбуна
На врлетни стиже крај
Како стиже сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:
„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо, штоно рониш
Росне своје сузе на ме,
Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице,
Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе здраво, здраво!
Здраво и ти момо туди,
Да дивна си селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста."
1843.
Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,
Само што се кашто петли,
Само келпка што се чује,
Само с' онде малко светли.
Јер се данак приближује.
Бела зора вец је туна,
Јоште путник један- глај!
Поред стене поред жбуна
На врлетни стиже крај
Како стиже сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:
„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо, штоно рониш
Росне своје сузе на ме,
Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице,
Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе здраво, здраво!
Здраво и ти момо туди,
Да дивна си селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста."
1843.
Укор
Где си душо, где си храно!
Где си, данче мио?
Где си, сунце огрејано?
Где си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада'!
Сунце зађе - паде тама -
А ја остах сама!
Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Грли, љуби, док не сване -
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!...
Јао злато, тако т' Бога,
Та како си мога'?!
КЛЕТВА
АО, НОНО БИЈЕЛА
Зелена је трава
мома на њој спава,
виар ветар пирну
у сукњу јој дирну,
сукњица се шири
а ножица вири,
Ао ноно бела
вода те однела
па — мени донела!
Март 1845.
АО, НОНО БИЈЕЛА
Зелена је трава
мома на њој спава,
виар ветар пирну
у сукњу јој дирну,
сукњица се шири
а ножица вири,
Ао ноно бела
вода те однела
па — мени донела!
Март 1845.
Ђачки растанак (део)
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице -
Удри, побро, у сићане жице!
Данас има, а сутра нас нема,
Хајд' у коло, ко ће ту да дрема...
Коло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено -
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу зиви,
Ко се теби још не диви!
Хрваћане, не од лане,
Од увек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште тер'о?
Ти си ка'но хитра муња,
што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш:
Благо - Турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува!
Ој соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та се песма из старине,
Пуна славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани здраво, здраво,
Ко ј'у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други где је Драва,
И ви други, тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице -
Удри, побро, у сићане жице!
Данас има, а сутра нас нема,
Хајд' у коло, ко ће ту да дрема...
Коло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено -
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу зиви,
Ко се теби још не диви!
Хрваћане, не од лане,
Од увек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште тер'о?
Ти си ка'но хитра муња,
што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш:
Благо - Турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува!
Ој соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та се песма из старине,
Пуна славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани здраво, здраво,
Ко ј'у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други где је Драва,
И ви други, тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!
Кад млидијах умрети
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. --
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, --
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, --
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља' --
У траљама отац вас оставља.
1845.
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. --
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, --
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, --
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља' --
У траљама отац вас оставља.
1845.
Враголије
Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.
А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.
Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
„Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!“
Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:
„Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе.“
Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.
Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!
Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.
Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:
„Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку.“
Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
„Јао мене!“ она врисну
Па под липу паде.
О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!
Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.
Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.
1843.
Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.
А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.
Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
„Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!“
Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:
„Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе.“
Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.
Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!
Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.
Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:
„Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку.“
Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
„Јао мене!“ она врисну
Па под липу паде.
О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!
Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.
Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.
1843.